SRĐ

32

СРЂ. — SBĐ.

он бар показује највеће тешкоће ? Ако се томе још дода немогућност да се увек наћу обрти и изрази правих еквивалената, и да се у разним језицима рефлектују и разлике у осећањима, обичајима и идејама које постају у разним вековима, расама и климатима, онда је лако разумети, зашто имамо тако мало добрих систематичних превода какве захтева филологија и критика. Поред свих тих тешкоћа преводилац мора и на то пазити да ли песници, које је изабрао да преводи, одговарају његовој нарави, или његовој природи, како се то каже. Јер није свеједно преводити духовитога и сатиричнога Хајне-а и простодушнога и срдачнога Уланда или сентименталнога и романтичкога Ајхендорфа. Или, узмимо онакве двије супротне природе какве су А. Грин и Н. Ленау. Први је одушевљени поборник за идеју слободе, оптимиста у најширем значењу те речи, док је други натмурени песимиста који на лицу природе види само вечити бол а меланхолију назива највернијом пратилицом у животу. Па као што су им природе разнолике, такве су им дабогме и песме. И који је тај преводилац који је икада могао да се здружи са тако разнородним песничким темпераментима, какве су ова два песника имала, или она три горе, или најпосле и толики други који су у овој збирци заступљени? За потврду овога што овде рекосмо најбоље ће нам послужити песме из исте збирке: „Мила" од Р. Баумбаха, и „Наш је живот чемер прави" од Л. Анценгрубера. У првој пита мила свог драгана како јој стоји одело, а овај одговара: Од ципеле мале до шешира Све ти стоји као саливено, Ну кол' ко је тек невине крви Све због тебе, мила, проливено! Морало је изгубити живот Свилобуба хиљада, и више, За „шлеп", што се иза тебе вуче И прашину по улици брише. За две твоје ципелице красне Теле мало и невино паде, И једно ти туце хермелина Своју кожу скупоцену даде.