SRĐ

116

СРЂ. — SRĐ.

По том обојида отидоше у Божју радионицу гдје их је, по ранијој заповијести Божјој, већ чекао Адам. — Како си спавао, Адаме ? — упита га Господ. — Нијесам баш најбоље — одговори Адам. — Онда, док ми свршимо један посао, ти прилези мало. Ја ћу те већ позвати, кад нам устребаш. Адам не сачека да му се то два пута каже, него се пружи на једну клупу. Не бјеше честито ни легао, а већ стаде хркати. „Што ти је човјек!" — помисли Господ, и осмјехну се. За све то вријеме Ђаво је само ћутао. Сад отпочеше преговори који убрзо бише повољно свршени. Бјеху углавили да и Ђаво новосазданоме бићу дарује што. По том приступише послу. Господ Бог приђе Адаму, — па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом; и створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму — којега разбуди. А Адам протрља очи, зијевну два, три пута, па рече. — Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека. За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. Тихо, смјерно, побожно стојала је Ева (и ово име дао јој је, доцније, опет сам Адам) и стидљиво, испод ока гледала Адама. Господ им састави десне руке (никаква превеза не имадијаше при руци), и поче их гласом, који се првијем људима учини и свјечан и страховит, благосиљати. — Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по землзи. Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну. По том се Бог окрете Ђаволу. — Сад им и ти даруј што! Ђаво, који је сву драгу ноћ пробренисао у размишљању какве ће даре дати створењу које је намијењено човјеку да