SRĐ

/

ПОД ЈЕСЕН. 159

се развијао. Ја Београд знам још као чисто турску варош, с многим кривудавим узаним улицама, с турским баштама, т у р с к и м гробљима, т у р с к и м војницима, оџама, булама, хамалима, сакаџијама. Знам како се тај турски Београд полако рушио и изумирао, и како се овај данашњи стварао на рушевинама његовим. И видите, како ја мислим, ако и у мојој прошлости има ичега поетичнога, да су баш те прилике, које вам наведох, највише допринеле, да се та поетична нота крене, да се створи у ономе што се зове м о ј живот, м о ј а прошлост. Па можда баш с тога што то осећам и јесте ми Београд најмилије боравиште. Дакле, као што видите, не лежи у томе узрок мом изненадном одласку. Томе је узрок сасвим, сасвим други. И ја, и ако сам се решио да вам се исповедим, верујте, дрхтим, плашим се од неизвесности у којој ћу провести чекајући ваш одговор на ово моје писмо. Дакле чујте ме, а у напред вас молим, не будите ми строг судија. Ја волим вашу Мару. Јест, волим је, и ево видите, хоћу то прво вама да кажем. Чинило ми се, а и сад ми се још чини, да бих био нелоајалан кад бих то од вас крио. Ја дакле судбину своју стављам у ваше руке. Ако ви налазите да су ови осећаји моји ненормални; да су настране ове моје мисли, молим вас, кажите ми, и ја ћу радити онако, како ви за добро будете нашли. Само не могу а да вам ма шта не кажем у оправдање ових својих осећаја. Између ваше кћери и мене велика је разлика у годинама, и ако би се судило само по томе, ја не бих смео ни мислити да ми она буде жена. Али, ако се срећа породичног живота, срећа девојачка у брачном животу заснива љубављу, оданошћу и поштовањем мужа према њој, мислим излишно је да вас уверавам о томе, колико таквих осећаја према вашој кћери има у души мојој. Ако би нешто судбина хтела да ми се испуни ова највећа жеља у мом животу овако у напред могу вам само толико рећи, да бих се сав искључиво заложио на то, да она буде срећна. Колико може бити истине у овим мојим речима, оцените ви, која врло добро познајете и мене и моје прилике.

(Наставиће се).