SRĐ

VELIČANSTVENA ŠETNJA

819

„Suze žalosnice" zablistaše se sada u očima ne samo nežnih dama, nego cak i mnogili okorelih ljudi pri ovom dirljivom prizoru, kojega sinjor Moreto tako majstorski izvede 1... Sudelovao je i u onoj šetnji madam-Pompadure iz Versalja u Trianon, ali tu vec' nije, kažu, imao da pokaže Bog zna kakvu umetnost, jer je to bila samo jedna od naj sporednijih uloga njegovog bogatog repertoara, jedna epizoda; igrao je tu samo onog kočijaša, koji vozi madam-Pompaduru u Trianon. Eto, to se sve pripovedalo sutradan i o tome se samo govorilo. Iz svega se moglo lepo razabrati da je sve vanredno lepo bilo i da je vredno bilo i poslednju paru odvojiti, od usta otkinuti pa otići i videti čudo moderne pedagogije i dresure sinjor Marčelia. •>» Jednom reći, obasipan je hvalom i program, i direktor, i njegova trupa. A koliki je silan bio utisak igre majmunske na gledaoce, naj bolje je ilustrovao to onaj roditelj koji je, ljutit na tupavost svoga poroda, sravnio svoga sina s majmunom; upravo nije ga sravnio, nego mu obesio o nos majmuna i ovoga inteligenciju i rekao mu da je niži čak i od majmur A to je bilo o ručku. I baš mu u pameti bil kako je Moreto posluživao goste (kao Speisetrager i Weinbursch) i čudio mu se u sebi, kako je to majmun sve lepo posvršavao pa niti se sapleo, niti šta pros'o, ispustio i razbio, kad mu sin donese iz kujne čanak čorbe, pa se saplete, pade, prosu čorbu i razbi tanjir. Tada je kao nikad dotle planuo nesretni otac i ošamariv sina izrekao ove strašne riječi: — Pa, bre, magare nijedno, Talijan majmuna mogaše da vospita, a teb' ne mogu da vospitavam ni ja ni učitelj ! ! .. On vospitava jednog skota beslovesnog, jednog šebeka, a ja ne moga' tebe, jednu, što se kaže, kristijansku pravoslavnu dušu da vospitam!!!... * Pa i sam ozbiljni naučar, naj kompetentniji i naj stručniji za te stvari, sam gospodin profesor prirodnih nauka, i on je bio ushićen igrom i veštinom sviju a naročito sinjor-Moretovom. Dugo nije mogao zaspati; jer ga sad stade interesovati