SRĐ

530

СРЂ. — SRĐ.

— и у исти час протрне — А оно троје? Зар оно двоје дјечице, да већ траже краљевство небеско? А од ње се дијелити ? Не може, он је љуби. — О, без ње нема ни краљевства небеског ! .. . Кроз облаке помоли се ждрака сунца. Снијег је већ ноћу престао и још преко дана разведриће. Пробуди се опет нада у њему. Да се утекне котарској области ? Не, не ће му ускратити комад хљеба и мало дрва. ■ Оде тамо. На ћоску улице врвио разноврсни народ. Слуге и слушкиње носе на рукама плетене кошарице. Улазе и излазе из дућана са топлим крухом. Шале се и добацивају једно другом по коју и крупну. На улици снијега и грудају се. Он се часком заустави. Гледа, би ли или не напријед. Једна груда захвати младо дјевојче, које је у кошарици крух за своје господаре носила. Стресе се и паде јој кошара на земљу. Он јој помогне. Дигне кошарицу и преда дјевојци. Комадић хљеба, баш онај надокнадиви, излети из кошаре. Смилујућим гласом затражи тај залогај од ње. — Дај ми га, гладан сам. — А, гладан си! Крикне неко врагуљасто момче и навали на њега снијегом. У исти мах обори се цијела чета. Он ни макац. Само из очију искачу искре љутог бијеса и зар би се био оборио на њих, да се један стражар не умијеша и избави га од грђега зла. Погледа чувара, захвали му погледом и настави, као да ништа ни било није. На вратима котарске области накривљеном царском капом стајао ћ. к. послужник. По рукама преврћао неке карте и подкашто зове именом по којег сељака, што пред вратима чека на позив. Приближивши му се умиљато скиде капу и упре очима у њега. — А што ће тај сада ? — Господине, молим, бих ли смио пред госп. Циркула?* — Ти тако гњусан, одрпан, шта мислиш ? — Невоља, дјеца, жена, глад, неправица . ..

* Предстојника.