SRĐ

ВАСИЉ,

531

— Па што је за све то господину стало ? Носи се што брже можеш, јер ћеш још и у бутурницу. — Смилујте се, не може се даље. . . — Доста, доста! Расрђен послужник окрене главу и прослиједи свој посао напријед, а да више на њега и не пази. Пред очима му се смркну, опет ништа ! Како ће сада ? Тешка туга обухвати му срце. Још држи капу у руци и не зна камо ће. —: Не идеш још ? Скоро ће подне. Хоће ли својим ? А што би ишао, кад нема ништа да им однесе ! Па се врати .... Код главне цркве управ служила се служба божја. Повири на врата; црква празна је и хладна. Би ли или не унутра ? Ако га и од тамо истјерају? Раздрпан је, гњусан је. Смисли се и уљегне. У тај час приказивало се св. тијело и крв. Клекне. Вруће се моли. Туче се рукама у прса. Помози! Боже, помози! Свршило. Изиде брзо. На вратима паде му нешто у памет, чека . . . — Поштовани оче! молим милостињу — рече изненада свештенику што излазаше. — Рекао сам да ме се не ишчекује на вратима — одговори, гледајућ да буде миран. Дођи сутра кући, удијелићу што могу. — Гладан сам ! Залуду. Свештеник оде не бринући се даље. Он бесвјесно прослиједи. Ето га и пред вратима своје куће. Чује черетање дјеце и миловање сироте мајке. Отвори нагло и уљегне. — Нема! — Баш ништа? — Ништа, Марто ! — Ах.. . Поништен сједе. — Обратио сам се и на старјешине, али све узалуд. — Ни мало дрва! — Ништа. Снијег је замео. Мислио сам што по путу скупити, а нема.