SRĐ

540

СРЂ. - SBĐ.

у којој се изискује. О овом ћемо се нај лакше увјерити, ако сравнимо „Venus Victrix" са дјелима писаца, који ту визију имају у пуној мјери. Прочитајмо н. п. из које му драго странице Д' Анунцијеве „Francesca di Rimini" самих десет редака, па ћемо се по стилу, по језику, по ријечи увјерити, да тако могу да говоре само људи тринаестога вијека. Оволико се са „Venus Victrix" не би могло покушати, а у овој разлици баш лежи тајна снаге и немоћи сличних дјела. Не нијечем г. Беговићу ни стила ни језика, ал претјерана њега форме и присиљена мјешавина талијанског кад избија у драми, убијају искреност стила и природност језика, те дијалог ради тога губи и живахност и љепоту. Дијалог, кад је плод мучног напора у ловљењу ријечи и недопуштеног бирања фразе, није више искрен и жив израз људске психе; а гдје искреност престаје, ту почиње афектација, баналност, манира. Албериго н. п. казује на једном мјесту, како је „хтио да изгули читаво дрво и да њиме завитла неколико пута по зраку"; мало даље налазимо реченицу формулисану овако : „А оштри потези злобно-задовољног посмјеха завинуше Орсинине уснице" и на један оваки одговор : „Ах, то ти можеш рећи твом Магистру-ал мени?"; Орсина, у часу сентименталности, каже да јој се између мужевих старетина причиња да је постала древни кодекс и да се чуди, како не стоји на консоли; а Мандета, кад хоће да буде духовита, говори овако: „Заклала сам онога кокота, те је на буништу ишчепркао господарев новац. Бојала сам се да се и он не даде на учењачки занат, па не запусти своје кокоши". Поред оваке афектације није никакво чудо, што нас сцене осјећаја, сцене страсти ни мало не дирају. Беговић, у лирици жарки јужњачки темпераменат, приказује љубав Орсине и Алберига са неком несхватљивом укочености. Та нас љубав оставља потпуно хладне и равнодушне, а тај се негативни успјех мора приписати само томе, што писац у конципирању није осјетио оно, што је желио да осјети слушалац код приказивања. Кад би размјер чланка подносио цитовање, сравнио бих призор, гдје Принћивали прича први заметак своје љубави прама Вани са призором, гдје Албериго прича први сусрет са Орсином, да истакнем огромну разлику између сцене