SRĐ

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ. — OCJENE I PRIKAZI.

541

написане са осјечајем и сцене написане у часу психичке атоније. Кадто не могу, изнијећу бар дио Алберигова причања: „Шетајући се међу дрвљем, сретнем Мадону Орсину. Погледао сам је бијесним оком и страитим погледом. Нијесам мислио да је преда мном жена — но читава војска ..." Ово је доста карактеристично! Ову оцјену морам да завршим са још једном примједбом: Средство ради кога радња долази до солуције (паљење Франческове куће) није могло бити незгодније изабрано. Тај злочин није ни нараван, ни потребит, јер је Мадона Орсина могла и без тога да умакне. Писац је усвојио то недопуштено средство, јер му је оно било нужно ради развоја идеје, премда је био увјерен е ће му то силно шкодити природности радње. И баш је с тога покушао да претходно спреми слушаоца на долазак тога „deus ех inachina" и у критичном часу свалио кривицу на Ђанела. „Ах! онај Ђанело!" могли бисмо' рећи и ми са Мадоном Орсином. Покушао сам да изнесем главне мане овог кратког драмолета, мане за које би се могло рећи да су и пишчеве, кад нас његова озбиљност не би увјеравала, да он гоји ову незахвалну грану умјетности само онако дилетантски ,,ad ore perse". Ал Милан Беговић зна врло добро, да се неминовни увјети правог драматурга не усвајају ни маром ни учењем, а да се без тијех увјета не ствара дјела, чак ни у књижевности, која драматском продукцијом оскудјева тако као наша: он у осталом позна себе и своје поље и на том ћемо га пољу наћи, да му одамо заслужну пошту.

Јосип Онискијевић: Задњи трзаји. v Анте Анић, Лука Шипанска. Јосип Онискијевић објелоданио је и другу свеску „Слика из дубровачке прошлости" под насловом „Задњи трзаји" успомена 1806—1906. Кад сам оно о првој свесци Онискијевићевих „слика" писао у загребачкој „Prosvjeti", казао сам како многи млади