SRĐ

582

СРЂ. — SRĐ.

— Ефендија, ја би те нешто замолио, — рече. Кадија застаде. — Шта је ? . .. Опет лаж ? .. . — Нек остану чибуци на мојим леђима . . . Нск остане и она у кући . . . Ама не ишти дуката . . . Немам ... — промуца хаџија, гурећи се још више. — Јок! — грмну кадија хватајући га за браду и дижући му главу на више. . . Ти ћеш хануму сам отирати, а мени нећеш дати пара ... — Нећу, дина ми ! — дочека хаџија живо, а дошло му да зајауче од бола, јер је кадија некако немилосно теглио за браду. — Нећу је отирати . . . Нек је носи ђаво . . . Само ме пусти с миром и не ишти дуката . .. Кадија га пусти, поглади се по бради и мрко га погледа. — Добро, — рече одсјечно, заповједнички. — Хајде, na да видим шта ћеш радити ! . . . Хаџи-Ибрахим, стењући, стрпа ноге у постуле, устаде и лагано, покуљено, као водом поливен, пође преко авлије. Изгледао је смрвљен, утучен, сатрвен. Тек кад се дочепао чаршије и одмакао мало, исправи се и окрену се кадијиној кући. — Е, за инад нећу с њом за десет дана проговорити, — рече. — За инад, нећу ! ...