SRĐ

628

СРЂ. — SRĐ.

Ту стишају се страсти у осами И расплину се струјом ноћи плаве, Док страх и студен бију из дубраве И с неба златни свјетлуцају плами. Ту мирно душа слатки покој пије Нешто се свето осјећањем слије Чезнућ у глувој, дубокој самоћи. Свемирском тајном ту се мирно плови, Дижу се мисли и спокојни снови И дуго блуде у планинској ноћи .. . 3. Морска звијезда. Тајанством дише ноћ . . . И небо бљеска У плавом сјају, блистајућ у води. Ту у дно слазе свјетлила небеска И струја снова кроз пучину броди. А по дну леже шкољке и корали И морске звезде над тратним лежајем, Мирно док сјај их меки не распали Чезнућем страсним за небом и сјајем, И дуго дршћу — но немају силе Да издигну се из траве изгњиле И душа моја често тако тегне, Ал' тело не да, ка вјечној слободи ! . . . И тужна она опет земљи легне, Кб морска звезда у дубокој води.