SRĐ

60

СРЂ. — SRĐ.

— Молили! Онда ви не умете да молите. Идем ја да молим. Где је она ? Устане и пође вратима. Мора да је баш у том тренутку срео газдарицу на самим вратима, јер се одмах чуло где говори. — О, здраво газдарице ! А где Вам стоје дрва ? — Дрва ? — одговори газдарица. — Дрва, биће да су у кујини. Али, зашто питате? Шта хоћете с тим ? — А где Вам је кујина ? Аха, ево је! Врло добро ! . . И он пође у кујину. Чули су се гласови, али већ не тако јасно. — Та шта то радите ? Шта је то? — чуло се где газдарица протестује. — Та тамс је страховито хладно, па треба мало подложити ! — одговори Кирђага у мирном уверењу, и у исти мах чу се лутњава поремећене гомиле дрва. — Како је то могуће? Ко је још тако што видео ? То је отмица, то је разбојништво! — Хладно је, бога ми је хладно! — одговори Кирђага. Како да се не подложи, кад дрва има, а у соби је хладно ! Не, тако ми Бога, хладно је! И већ се чуше његови кораци поново. Враћао се из кујине. — Хеј, отварај врата! Хајд' сад ! отворите ко год врата на пећи . . . Будкевичу, хајде брже, мичи се! Време је скупо! командоваше Кирђага,. појавивши се са једним бременом дрва. Дрва се са лупњавом сруше на под, Будкевич пође да отвори вратанца на пећи и докле их је отворио сав се начађави, а Кирђага чучнуо, па задовољно трпа дрва> у пећ, чије их је широко ждрело тако исто нештедимице гутало, као год што је пре једно десетак минута Кирђагино ждрело гутало наше кобасице. Међутим је газдарица по ходнику бесомучно зипарала: — Какво је то чудо? То је просто грабеж у по бела дана! Дошао разбојник, па запљенио дрва. Таки ћу да зовнем укућане, и жалићу се полицији . . . Одговараћеш ти мени за то, дуваћеш ти у бувари, чекај само, несрећо једна! — Дај ми артије! Повише артије и жижица! — вели Кирђага.