SRĐ

KAROLINA

147

četr' ruke, a Andro bi ga opario s frustom (bičem), a da kupi novce: „Avanti Karolina!" 1 to se nije nigda zaboravilo, jer je Niko postao Karolina, a Karolina Niko. Zanatom se nije nigda bavio, nego bi za se štogod, ako i naopako, prestrigao, ali u zadnje je doba nosio tuđe poderine. Eto su mu bili našli i rađu, a da poteže u dvokolici šifune u gostionice, ali ga i tu zla srec'a zadesila. Opaka dječurlija* zaupila za njim i nekako se raspukla gostara, te njega kukavca caklena oštropina pogodila u oko i iskipjelo mu, baš kao da ga nije nigda ni imao. Pao u nesvijest i prenijeli ga u nosilima u bonicu, pa kad se malo razabrao, upitaće ga: »Sto ti je, Niko ?« »Nije ništa, izvadio mi šifun okol« »Kako ništa, jadan ne bio, izgubio si oko?« »Ne smeta, ostalo je drugo!« I tako ti se Karolina do stare starosti potezao po gradu i govorio : »Ne smeta ništa, Bog će pomoći!« Andro Đurarić s Karolinom je pilivanio po gradu, ali se Niko nije nigda nikomu omrazio, no je bio samo oriđino i dičio se da je pravi Dubrovčanin, a bio je skladan (uljudan) i u ljubavi, jer je jednoj ljubeznici na Prijekomu ovako govorio: »Ljubim te, Milice, i ljubiću te — i evo ti patakun« (osam helera). Na to će Milica Niku: »Bili me uz6, moj Niko? Na te sam namurana« (zaljubljena). A Karolina se malo zakašljao i oćepio joj, da ga svak živ бије: U Cavtatu stala, Pa se n'jesi udala: U Zađar pošla I doma došla .. . — Uzmi je. Niko, Kad je ne зе niko ! Ma, kad je ne oe niko, Ne će ni Niko !

* Grdan je ovo običaj, da se luda đječurlija i nepitoma čeJjad rugaju nesretnicima i muče ih grdesijama do očajanja, a pravo ima Manzoni, da „Bog nije stvorio čovjeka, da ga se muči."