SRĐ

298

СРЂ. — SRĐ.

већ бацио под ноге. Носио је наше рубље; понекад је некога од нас оставио без огртача, па чак и без других, још много потребнијих принадлежности наше тоалете; за обедом је јео невероватном брзином, те је тако стизао да поједе по три пута више него ми сви. Напослетку је свој комунизам тако далеко терао, да је једампут дошао у не потпуно трезном стању и саопштио нам, како је из комунске касе попио целу рубљу. Он је — нема сумње — представљао засебну, нашој потпуно непријатељску, партију. Много смо трпели, али ова попивена рубља пробуди у нас буржоазна осећања, а ми га нападнемо. — Море, јеси ли чуо Кирђага, Бог свети зна, шта ти све не ћеш себи још допустити, — отпочнемо мн, сви у један мах. То већ прелази сваку границу! Ти треба да знаш, са каквом се то натегом набављају средства за' живот! Рубљу, целу рубљу ! Па то је скоро пет оброка, пет дана издржања четворице људи, целе наше комуне . . . и т. д. Употребили смо сву нашу речитост, свак посебице и сви заједно, казали смо му такве истине, да их није било могуће оборити. И Кирђага нас је трпељиво слушао. Ни један мишић на његову лицу не уздрхта, он не учини ни један покрет, по коме би се видело, да хоће да обори наше доказе, тако да смо већ мислили, то ће бити први случај, да смо га дотерали до дувара и да ће најзад признати, да није имао право. Тако смо ми мислили. Али, кад су се све наше истине исцрпле, онда прихвати Кирђага: — Све би то, браћо моја, било тако, кад не би било једне околности, која је вама непозната. И ви, наравно, нисте криви, кад ме тако безразложно корите, јер као што рекао, ви још не знате ту околност, која ме правда. Ствар је, браћо, у томе, што сам ја пролазио поред немачке пивнице, где сам некада имао прилике чешће пити, разуме се на туђ рачун, пошто својега рачуна нисам никада имао . . . Дакле, као што рекох, пролазио сам поред пивнице, па ми се страшно прохтело пити пива и појести једно два пара кобасица с резом. А то је изврсно јело, — части ми моје! Да је рђаво, верујте