SRĐ

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ КОМУНЕ. (Из успомена старога ђака). (свршетак)

И. Н. Потапенко.

VIII. Кирђага нам даје последњу лекцију и комуна се растура. Ово се десило у априлу, кад се снег по улицама већ сасвим истопио, а на небу засјало пролетње сунце, чији су благи зраци љупко у душу продирали. Дошле су и тице, и нарочито их је много било у нашем подграђу, где не беше ни високих кућа, ни калдрме, нити екипажа који непрестано врве улицама, нити оне дивље ларме варошке. Ранији почетак прољећа допустио нам је отворити прозоре, те смо их остављали отворене по цео боговетни дан, а само смо их преко ноћ затварали. Јагелонову је сада дим мање досађивао. Али баш у то време, где су се у природи извршиле тако пријатне промене, наша је комуна преживљавала тешке дане. Ја и Феђа не могасмо никако наћи зараде. Ишло нам је страшно рђаво. Чак је и онога злехудог преписивања нестало. Па и у Јагелонова се код куће морало десити нешто непојмљиво. Од матере је добио писмо, којим му је, као кроз маглу, наговештавала, да ће се њихово стање ускоро можда на боље окренути, али оних обичних седам рубаља некако није приложила. Кирђаги је ишло као и дотле, то јест, он није ништа зарађивао, па следствено није ништа ни у касу уносио. Већ су се два таква дана десила, где комуна није имала шта јести, него је пила само чај са сувим хлебом. Баш у то доба дође једном Кирђага кући, веома весело расположен. Јасним је гласом певао неке псалме, звиждукао арије, задовољно трљао руке, па је једно два пута покушао