SRĐ

ČOVJBK BEZ DOMOVINE

395

Jedan od naj mlađih oficira, koji ga je uvijek poštivao sinovljom odanošću, pade na koljena pred njegovo ležalo te mu, zapirujaći od р1аба, pocne pricati ogromni razvitak Unije. Blaženim posmjehom srkao јб Nolan pri skončanju njegove riječi; jedino što je još mogao progovoriti bilo je, da je slabim glasom uzdisao „0 шоја mila domovino!" Ne moguć govoriti nego naj većim naporom zapita papira da piše. Rukom koja mu se tresla napiše: Ja sam svoj grijeh okajao i mislim da sam veliku pokoru učinio; pustite neka more bude moj grob. More je bilo moja domovina i zato ga Ijubim. Je li sramota, koja stoji na mojem imenu, veća nego što zaslužujem'? Hvala vam svima na ljubavi i dobroti. — Još jedan slabi uzdisaj, a „čovjek bez domovine" se preseli u vječnu domovinu! Laka mu bila morska pučina! — Sijedog starinu obliju suze, kada svrši svoje pričanje!

* * -хЖив. Девечерски. Београд. Благо мајско вече. Месец небом броди А злаћане звезде око њега стоје И огледају се у сребрној води Што протиче тихо крај колибе моје. Исто оно вече — о минули дани! Што се тако брзо у заборав скрише, Зар је време кадро љубав да сахрани Зар се никад не Ће повратити више ?... Да исто је вече и место је исто, Тајно шуми бршљан и мирише цвеће, И месец и звезде и то небо чисто Све је старо — само она доћи не ће. Чекао сам дуго, чежњиво без даха Не ће ли се вратит стара срећа моја, Ал' све моје наде као шака праха На крилима ветра прхнуше куд која! Ах она ми некад беше мелем груди Ал 1 је сакри земља и бршљан и цвеће, Дух још њезин само око мене блуди И тужно ми шапће: „Она доћи не ће".