SRĐ

О С В Е Т А

541

какво пристаниште и пошту донесу, он се са свим развесели, затвори се у своју кајуту и чита писмо по неколико пута не може да се начита онога, што му Немица пише. И шта мислите, ваше ' c'ko благородство? Акимка је видео како он њена писма љуби а сузе му теку низ лиде . . . Право чудо! Дакле и у њега бсше срца за ту бароницу. Управо тако и јесте, а и ја држим, ваше ' c'ko , благородство, да у свакога човека, па ма он био најгори, има нечега доброг; јер ако је човек према свакоме зао и никога на свету не воле, онда ни за њега самога нема живота. Страшно је много Шлига трошио хартију на писма! Причао ми је Акимка, да је слао на пошту све неке дебеле пакете . . . Све оној . .. И многе поклоне јој је спремао. А иначе је био тпрдица и никад није као други команданти звао официре на ручак. Тако је сам јео све те три године . . . И увек сам са Немичиним сликама . .. Само му не беше суђено да се види са својом бароницом . . . Бог га је казнио ... А она, причаху ми, кад је чула каква га је судба постигла, полудела је од туге. Захарић опет извуче гргеча. Наместивши удицу поново, он је лагано баци, али у место да продужи причу, он се лукаво накашља погледајући и мене и котарицу таквим изразитим погледима, да сам се одмах досетио и понудио га да пије. — Баш је потребно да оквасим грло, ваше ' c'ko благородство, — живо пристаде старац и његово бакарне боје и борама избраздано лице одмах засије: — чисто ми се осушило од приповедања.. . баш као да је нешто голица у њему... • — А да не буде много, Захарићу, пуна- часица на искап? — упитах га ја спремајући се да налијем. Захарић избуљи своје очи на мене као човек, који је увређен. — Много?. . . Мени — старом боцману? И онда са неким поносом продужи: — Чак кад бих и пуну вашу боцу попио на искап, не би мени било много, ваше ' c'ko благородство, а камо ли тај напрстак. Хвала Богу, пили смо и пре и знамо своју порцију.