SRĐ

Још једна нештампана пјесма Р. А. Kazali. Игуман Корнилије Павасовић. У манастиру Крци, августа 1907. Читајући у 15. броју уваженога „Cpfta" биљешку: Jedna neštampana pjesma Р. А. Kazali сјетих се да је пјесник оставио спомена и о својој посјети у манастиру Крци, те је у лијепој једној пјесмици дао израза колико својим филозофским погледима, толико и родољубивим осјећајима. Пјесмица — коју добротом цијењенога Уредништва приопћујем ниже у вјерноме пријепису — записана је у књизи манастирских посјетилаца руком пјесниковом, уз његов власторучни потпис : „Р. А. Kazali G. učitelj iz Dubrovnika". Колико су ce Ivazali и два му још велика друга бавили у Крци, није ми познато, јер то нијесу оставили убиљежено, али из утисака, којима је дао одушка у поменутој пјесми, имало би се држати да се је њихово борављење овдје протегло барем за који дан. Не може се претпоставити, да и пјесничке душе могу за мало само часова окушати и асимиловати сву ону силесију сласти што им их једна чаробна црирода пружа. Па не само „cielost gizdave naravi", него је пјесника занио и „đuh", који је нашао у овој „samoti" толико, да се он са доста топлине моли Богу еда стабло његово „razsađi i razplodi ро svietu svemu" ; a заиста и за поимање тога духа, као и за правилну оцјену његове благотворности у свијету, није зар ни пјесницима довољан посве кратак рок. Биће, дакле, да се је Kazali мало дуље бавио у ман. Крци. Који и какав је тај „duh", што га је он овдје нашао, а с којег би — кад би потпуно овладао — и „jadna naša domovina boljeg sunca zrake ugledala" — пјесма нам не каже. Они који боље и темељитије познају мисли, тежње и осјећаје пјесникове, боље ће га, ваљда, и разумјети, а ја бих могао само нагађати,