SRĐ

916

СРЂ — SRĐ

престати не умије, већ наставља „Бранково коло", „Битољку", „Сељанчицу", „У далеком Дренопољу" — док сви не повичу : „Доста је више". Коло се растави, а неко повиче : „Оро, Оро !" Женске, као по команди, запјеваше : ,.А ћевере, млад ћевере! Да те видимо ! А ћевере с твојом снахом, Било са срећом ! Полагано, млади Марко, Крстова је то. Загрли је, пољуби је, Снаха ти је то !" и то тече бурно, лако, својски, журно, братски, српски — та српчад се бар веселити знаду ! * * * Бог зна кад младост прекинути жељаше, али старији повичу: „Свуд је поћи, ал је кући доћи !" Сват по сват креће кући, поздравља се са свима, а прати их барјактар с барјаком и млада с ђевером, па дарива ручник или чарапе, а они њој по коју круну или форинту. Учо се поздравио са плавушом, која га још једном жарко погледа, и сврши своју сватовску дужност, па се лаганим корацима упути својој пустој и нијемој кући. Кад се кући примакао, весело га дочека његов Кастор, који своје весеље и вјерност исказује лавежом, улагивањем и махањем репа. Учо уће у своју сиромашку собицу и одма осјети хладну, нијему самоћу. Скине народно, јер и ако му је драго и свето, исто му је тешко и досадно, па обуче уско, граћанско одијело. Сједне и почне пребирати књиге и листове, али му се не мили, па их отури, наслони главу и дубоко се замисли. Сјети се он свог дјетињства и младости. Укаже му се света слика покојњег оца, суха и висока сељака од 50 љета, који се знојем лица свога и жуљима рука својих подигао до приличног иметка, те дао на школовање једног од својих близанаца. Осјећа учо, како га отац на кољенима њиха ; како га испитује о науци и ако сам никада није у школу ишао ; како га савјетује, да учи и како му обећаје да ће га школовати да велики учењак