SRĐ

1022

СРЂ. — SRĐ.

zantiski izvor koji on navodi za neke versije, jeste iz doba posle Bomanoara. A raniji?" — G. P. Popović u „Srp. Knjiž. Glasniku" br. 151. (XVIII. 9.) 1907. na str. 690. ovako odgovara na ovo : „Malo pre nije razumeo šta sam ja srpski rekao; sad će još manje razumeti šta Junker nemački kaže. Junker naime kaže: „Manekina ima za predmet jednu prvobitno vizantinsku temu koja je u Srednjem Veku imala na dvadeset različnih obrada"; pa бак i G. Stefanović lepo ponovi da je ta tema u S-rednjem Veku imala pomenute obrade, ali ipak odnekud zamisli i shvati da se te obrade nalaze u vizantinskoj književnosti, a ne u opštoj srednjevekovnoj, pa onda mene pita što te vizantiske obrade nisam „dovodio u vezu" sa srpskim versijama. A kako ću ih dovoditi u vezu kad njili nema? Jer cnih dvadeset obrada nisu vizantiske nego opšte srednjevekovne : francuske, engleske, nemačke, talijanske, katalanske itd. To se jasno vidi iz Junkera." Dalje ne idemo. A ovoliko smo u našem pregledu o pripovijeci o djevojci bez ruka u našoj literaturi smatraii umjesnim i potrebnim osvrnuti se na polemiku Stefanović-Popović, koju je izazvala ocjena g. Stef'anovića, koja u ostalom obiluje zamjerkama gore prikazane vrste. -* Donosimo jednu lijepu versiju ove pripovijetke, koju nije ni g. Pavle Popović u svom radu spomenuo, a to je čakavska versija. 1 Ona glasi: Popeljulia zavaljuha. Bil je jedan kralj i jako je lipo živel svojun ženun. Žena mu za ten jako oboleje i kad je videla, da njoj već ni pomoći, da njoj je na brzo umret, zazove svoga muža k sebe, pa mu reče : „Mužu moj dragi, ja ću ti umret, to san sigurna, a ti si još mlad i oženit ćeš se. Ovo ti j' 'moj prsten, a davajuć ti ga govorin : Prokljet bil, ako drugu zameš leh onu, koj bude ov prsten pristal." I kraljica umre. Kad kralj odžaloval, da k sebe dozvat se divojki Jz grada, da vidi, koj će prsten dobrostat; ale prsten nestoji nidnoj dobro. Sad on raspiše po sen svojen

1 Narodne pripovietke i pjesme iz hrvatskoga primorja, pobilježio ih ćakavštinom Fran Mikuličie. U Kraljevici, 1876.