SRĐ

ПОЈАВА САТАНЕ У ЛИТЕРАРУРИ. — .2 — Проф. В. барон Љубибратић.

Од монотеистичних ћемо народа нај прије споменути Израелце. У старом завјету не налазимо ниједног индивидуализованог врага. У Генези се јавља под приликом змијином, чије су нај главније особине лукавост, злоба и пријевара, по чему му успије да превари и заведе Еву. Надаље долази као зао дух, који својим жртвама изабире поједина лица, да их на зла дјела заведе, и то Божјим допустом, као за казан за њихове гријехе. Тако запушта Господин Саула, на што зао дух у њега улази, мучи га и нагања да убије Давида. У еванђељу демон напастује Исуса у пустињи ; зли духови улазе у грешнике, али доста је једна ријеч Спаситељева, и они ваља да бјеже. Интересно је да у еванђељу Сатана има значење напасти. Кад је Исус прије своје муке и смрти рекао ученицима, да има поћи у Јерузалем, гдје ће га један од апоштола издати непријатељима, а ови га осудити на смрт, примјети Петар, да му се то не ће никако догодити. На то Исус dixit Petro: Vade post me, Satane, scandalum es milii: quia non sapis ea цаа Dei snnt, sed ea quae hominum. [Math. XVI. 23.] (рече Петру: Иди од мене сотоно ; ти си ми саблазан ; јер не мислиш што је Божије него људско.) Нај изразитије ступа Сатана пред наше очи у књизи Јововој, гдје нам је предочена борба измећу неба и пакла. Сатана мрзи Јова с његове крепости; хоће Богу да докаже, да та крепост, ради које ваља да се стиди пред Створитељем, није искрена ни темељита. Сатана цијени, да ће лако моћи уништити ту привидну крепост, и тој сврси тежи све што се с Јовом догаћа. Али паклено настојање постизава обратну сврху: прославу божју и његовог слуге, јер се Јов с тешких удараца све више приљубио својему Створитељу. За то и говори: Et tenebit justus viam suam, et mundis manibus addet fortitudimen [XVII. 9.]. (Али ће ce