Srpkinje u službi otadžbini i narodu

11

Новој Вароши. После двогодишњег рада у тада још неослобођеним крајевима Србије отишла је да студира медицину у Петрограду, где је промовисана за доктора медицине. Постављена је за лекара окружне болнице у Шапцу. Завреме рата 1912-13 године шеф ‘е во‘не болнице у Шапцу. Светски рат је затиче на дужности. Завреме прве инвазије у Шабац она остаје са својим рањеницима и болесницима и постаје сведок нечувеног дивљаштва и покоља аустријског. После другог евакуисања Шапца премештена је у Лесковац, где је шеф II резервне војне болнице и где остаје до повлачења. Завреме повлачења, не бринући се о себи, разболи се озбиљно и умре у Врњцима 30 новембра 1915 године. Д-р Зорка Јовановић рођена у Лапову 1886 године. Свршила своје студије на медицинском факултету у Цириху. Радила у окружној болници у Крагујевцу као лекарски помоћник и умрла од тифуса спролећа 1915 године. Осем ових Српкиња дужност нам налаже да овде поменемо две жене, које нису Српкиње, али су умрле за нас као лекари српске војске. Д-р Ева Насницка-Нитницка, из Лозане као жртва тифуса умрла је 19 новембра 1914 године у Нишу, где је радила као лекар у једној од војних болница. Д-р Елзи Инглес, рођена у Индији 1864. Као шеф мисије Шкотских жена из лондонског комитета дође у Србију чим је рат почео и организује рад. Радећи увек анонимно, не именујући никад своје сараднике, говорећи и радећи увек „у име мисије“, од својих болесника и рањеника добије име српска мајка. Иако је добила заповест за повлачење, она не хте да се повуче испред непријатеља и оста у Крушевцу са својом мисијом да олакша беду и да негује болеснике и рањенике. После три месеца морала се ипак повући и врати се у Енглеску, где је развила врло живу акцију у корист Срба. Најзад са српском добровољачком мисијом оде у Русију и развије свој рад у добровољачкој дивизији, као што је чинила и у Србији, шаљући извештаје у Енглеску, у којима је говорила: „Српска дивизија је необична и ми смо горди, што смо њој дати на службу!“ Била је тешко болесна од пегавог тифуса, кад су бољшевици развили своју акцију. Добила је наредбу из Енглеске да се одмах врати. Одговорила је: „Вратићу се, али са српском војском, без ње никада“. Тим је успела да се евакуишу и српске трупе из Русије и са њима је дошла у Лондон. Већ скоро мртву изнели су је из лађе српски официри и војници. Пре своје смрти говорила је само о успесима, који се могу постићи са „племенитим Србима“. Умрла је 26 новембра 1917 године, а сахрањена 29 нов. у Единбургу. Српске жене лекари подигле су јој споменик у Београду у виду једне болнице, која носи њено име. Материјална средства за њу добиле су од захвалних Срба и Српкиња, а један веома знатан део од Леди Каудри из Лондона.