Srpkinje u službi otadžbini i narodu

Овде не смемо заборавити г-ђу Харлеј сестру маршала Френча, која, и ако није Српкиња, погинула је за Српство лечећи и негујући рањенике и невољне у Битољу 1917 године. Као и Дарју Александровну погинулу на Гучеву на Емиановим Водама, када ‘е пратила V пук II позива, погођену гранатом хаубице на 50 мет. иза стрељачког строја. Међу својим војницима сахрањена је на месту погибије. Она је била пољска болничарка, обучена као војник и у најстрашнијој ватри хладнокрвно превијала рањенике. Ова сестра Рускиња жалећи што Руси не знају за страшне муке и напоре Срба да задрже непријатеља, говорила је: „Ох, кад би Руси знали, кад би знали, дошли би преко Карпата, али ето не знају.“ Овакав рад српских жена није могао остати без утицаја на њихрву децу и зато у многим болницама видимо и младе девојчице и дечаке од 15 —16 год. да су на раду у њима. То су већином ученице средњих школа, које и поред својих матера и професора (жена) врше своју самарићанску дужност. Оне забављају рањенике, читају им приче, књиге и новине, пишу им карте и писма и уче их да пишу и сами. Још и сад видимо и чујемо једну малу вилу од једва 16 година како, пошто је превила своје рањенике, изводи у њиховој соби народне мелодије њиховог краја, а они је с пуно љубави и среће гледају и сећају се мајке, сестре, веренице, с којима су често певали ове песме и коло играли уз њих. Многе су од тих девојчица и ако нежне по спољашности, храбре по срцу, радиле. у превијалишту и операционој сали. Зато су на многим младим грудима после Балканског рата заблистала одличја Црвеног Крста Милосрђа. Њихова имена не износимо јер су оне данас ваљане домаћице, срећне мајке лепе и здраве деце. Завреме Великог Рата радиле су све оне по болницама док страшна епидемија тифуса није почела беснети у њима. Тада им је забрањен приступ у болнице, а оне су плачући обилазиле око њих, жалећи своје драге рањенике и, болеснике, којима више нису могле олакшати страшне патње. Лекари страни и санитетске мисије пријатељских народа, које су похитале Србима у помоћ, са дивљењем су посматрали рад српоких жена и са највећим поштовањем причали и писали о њему. Осем рада у болницама велики број жена радио је у радионицама за болничко и рањеничко рубље. Све занатске школе, и у Београду и у унутрашњости Србије, претворене су у радионице и у њима су поред ученица радиле жене и девојке. Шиле су рубље за добровољце, Црвени Крст, Народну одбрану и за војску. „Београдско женско друштво" уступило је свој дом за смештање добровољаца, за њихову канцеларију и магацине. Кад је почетком великог рата Аустрија почела бомбардовати Београд, неустрашиве Београђанке са учесницама Занатске школе „Женског друштва“ радиле су под бомбама у