Srpkinje u službi otadžbini i narodu

14

рата, када је аустријска труба и први пуцањ топа преко Саве на Београд објавио свету почетак ужасне катаклизме, која је преврнула цео свет. Ср.бију .малу, али храбру, затекао је овај велики рат измучену, исцрпљену балканским ратовима. Нц. оружја довољно, ни муниције, ни санитетског материјала. Осем“храбрости, одлучности и пожртвовања своје деце Србија је, оскудна у свему, имала за се и велике симпатије својих доцнијих савезника, који су се један за другим стављалњ на страну неправедно нападнутог и двогодишњим ратом исцрпљеног народа. Добровољне мисије санитарне и добротворне почеле су стизати из Енглеске, Шкотске, Холандије гг Америке. Њихови лекари и болничарке нашли су искусне и вредне помагаче у српским женама. Ратна срећа у почетку рата била је променљива, победиоци или побеђени српски рањеници пунили су хиљадама болнице. Крв на све стране, јаук на све стране, оскудица у свему, осем у нежности и пожртвованости Српкиња према њима. Нежна душа патила је тешко негујући непознатог војника, у њему је гледала свога сина, брата, кога можда у истом тренутку превија и негује топла љубав друге мајке њ сестре у неком удаљеном куту нападнуте и растрзане отаџбине. Њене душевне и физичке патње нису јој сметале да савесно врши своју дужност не само према рањеним војницима, него је видимо како храбро и неустрашиво улази у колеричне и тифусне бараке да негује оболеле војнике, отима их: од ове страшне немани, а који је подлегао склапа му очи и уместо мајке и сестре последњи пољубац спушта не бледо чело за увек заспалога сина. Кад је епидемија тифуса почела таманити стотине војника дневно, кад су лекари, 216 њих: вршећи савесно своју дужност, умирали са својим болесницима, Српкиње, прави витези без страха, остајале су ту и поред наредбе војног санитета, да се све добровољне болничарке удаље из болнице. Многе су ту своју храброст платиле главом. Прва ‘е била претседница Кола српских сестара, г-ђа. Љубица Луковић. ' У Ваљеву, у том паклу од заразе, болнице препуне,. нема домова довољно ни постеља, ни рубља креветског ни болесничког. Болесници леже на поду на слами као снопље, један поред другог. Госпођа Луковић, вредна и неуморна, са својим чланицама прикупља од грађана нишких, велику количину рубља и платна, седа у заражени воз пун тифусног бакцила, не обзирући се на молбе и сузе своје породице, одлази у Ваљево да помогне тамо и браћи и сестрама. Свршивши тамо своју дужност и поверивши сав материјал својој достојној сарадници г-ђи Касији Милетић, враћа се у Ниш носећи клицу страшне болести у себи, да после десет дана тешког боловања умре на рукама свога старога мужа и своје ожалошћене унучади. Сахрањена је 12 фебруара на нишком гробљу, где један скроман споменик од белог мермера обе-