Srpkinje u službi otadžbini i narodu

15

лежава место, где лежи ова велика Српкиња, неуморна радница и у ратовима и у миру за добро свога народа. Она је једна од ученица првог болничког курса (1875); тада млада девојка од 18 година. Тамо стечено знање примењивала је и помагала њиме све српске ратнике у сва четири рата, које је Србија водида од њене младбсти до њене смрти 1915 године. У миру је била велики патриота и хумани радник. Њен социјални положај и велика интелигенција и прегаоштво, дали су јој могућност да предњачи у сваком јавном послу и да помаже извршење многих идеала српског народа. За свој пожртвовани рад у болницама одликована је медаљом Флоренц Најтигал поред других српских одликовања. Мало доцније одлазе за њом г-ђа Касија Милетић и г-ца Надежда Петровић уметник сликар. Г-ђа Касија Милетић кћи и супруга официрска, била је ученица курса из 1906 године. Оставши рано удовица посветила се сва болничарском позиву и још завреме мира стално је радила у војној болници у Београду у одељењу за унутрашње болести. Кад је почео балкански рат оставља болницу у Београду и са војском прелази границу и иде у стопу за њом, негујући рањене и болесне војнике. Кад је ослобођена Приштина ради у болници Кола српских сестара, а кад је потреба захтевала одлази преко Солуна у Драч и Љеш где негује војнике од најтежих заразних болести (дизентерије, тифуса трбушног и пегавог). У почетку великог рата радила је у болници у Крушевцу, а кад је у Ваљеву букнула страшна епидемија, ваљевски лекари позвали су је да дође к њима да им помогне спасавати, што се може спасти. Иако свесна велике опасности по живот, она одлази тамо, да пошто је са нечувеним пожртвовањем неговала хиљаде болесних подлегне и сама тешкој болести априла 1915 године, оплакана искрено и од лекара и од болесника. И она је одликована орденом Флоренц Најтигал. Начелник штаба приморског кора тадањи пуковник г. Живко Павловић видно истиче њен рад и каже да је била редак пример пожртвовања у служби отаџбини. Госпођица Надежда Петровић, професор сликања и уметник, оснивач „Кола сестара" са г-ђом Луковић, руководила је националним радом Кола сестара, спремајући жене српске за велику улогу, коју су вршиле за последње три деценије и коју и данас врше. Неустрашива Надежда је од почетка балканског рата са војском и за њом у двојакој улози: ратног сликара и добровољне болничарке. Била је у многим пољским болницама у ратовима 1912-13 године. 1914 године долази у Ваљево и ту остаје у једној болници и завреме најјаче епидемије, да јој и сама подлегне у пролеће 1915 године. Блага и храбра, умела је да утеши и охрабри многе болеснике, да им да наде на боље дане, док је у души очајавала са слома своје отаџбине. Није дочекала да види остварено уједињење свога народа, за које је тако свесрдно и много радила.