Srpkinje u službi otadžbini i narodu

27

ници места, где је била учитељица без разлике вере, народности и положаја. Љубица Чакаревићева, храбра и неустрашива, издржала је све борбе са својим друговима. Потребно је било проћи кроз бугарски фронт и однети извесну усмену заповест. Она је то извршила и у оделу српског војника, пробила се кроз бугарску линију и стигла куда је требало. Пала је храбро за слободу своје отаџбине. Мара Пејчић-Кучарка четник још од 1896 године. Позната као неустрашиви борац, опевана је у песмама. Кад Јњој Бугари нису могли ништа, ухватили су њену кћер Стојку и метнули на муке. Љутито је узвикнула ова достојна кћи мајке јунака пред масо.м окупљеног народа: „Ја сам права Српкиња, вадите сабље, па ме посеците, али ме не мучите као нељуди. Српкиња није рођена да игра и пева са своји.м крвницима". Отворила је хаљину на грудима и узвикнула: „Удрите, сва Србија неће изгинути, браћа ће осветити сестру". За Маром Пејчић и Стојком следовала је Мара Павковић. И мужа и сина изгубила је за слободу свога народа. Она је била њихов осветник. Храбра и одважна борила се увек у првим редовима. Издвојили смо ово неколико светлих примера најистакнутијих из великог броја храбрих Српкиња-ратника, јер нам ограничен простор не допушта да овде цитирамо јуначки живот и жртве осталих, које су биле достојне другарице ових горе описаних, од којих су многе доцнијих година полако умирале од последица ратног живота. Многе су и данас живе као срећне мајке и добре домаћице очврсле у рату, да тегобе живота и у миру могу јуначки и стрпљиво сносити. Док су једне Српкиње патиле, тајно служиле народу под окупацијом, бориле се да сачувају своју народност, част и имање оцу и мужу кад се врате, васпитавале, спремале и подизале децу за добре Србе, док су се друге бориле као војници за победу савезничког оружја и слободу свога народа, док су у свима крајевима раскомаданог Српства жене радиле оно што смо напред изнели, а што је површна и врло бледа слика онога што су оне у ствари чиниле, дотле и група жена, која се повукла из отаџбине и нашла склоништа у савезничким земљама није седела скрштених руку. Патње и јаук окупираног народа у Србији, тежак живот и гладовање интернираног цивилног становништва и ратних заробљеника у лагерима аустријски.м и бугарским и многих сиромашних избеглица упутили су Српкиње у емиграцији шта им ваља чинити. Чим су се сместиле у места која су изабрале, чим су се и саме мало опоравиле од страшног повлачења и болова телесних и душевних, прионуле су на посао и организовале комитете српских жена за помоћ сиромашним избеглицама, интернираним и ратним заробљеницима. Многе су ступиле у