Srpkinje u službi otadžbini i narodu

разне добровољне радионице, које су организовале Францускиње и тада још богате руске госпође у Француској. Знамо једну тада још младу жену Српкињу, која дотле није умела честито ни иглу да држи, да са великом преданошћу ради не само у радионици, него и кући носи, да што више комада рубља за избеглице преда. Комитет српских жена у Ници и други у Паризу организовали су пакетну службу. Стотинама пакета дневно спремале су и везивале нежне руке српских жена да се што пре испошљу у заробљеничке логоре у Аустрију. С тугом су помишљале на своју јадну, заробљену и интернирану браћу и сестре по бугарским лагерима, којима се није могло помоћи, јер је бугарска влада на интервенцију Црвеног крста из Женеве да дозволи пошиљку пакета одговорила, да није потребнс, јер Бугарска води бригу о заробљеницима у својим лагерима. А та је брига била недовољна, јер се мало њих вратило отуда кући. Српкиње су у свом раду помагане српском и француском владом, и многим угледним госпођама француским, енглеским и холандским. Помоћ коју су уживале била је и материјална и морална. Сарадња њихова са Српкињама никад неће бити заборављена, и многи се српски заробљеник и војник са захвалношћу још и данас сећа своје француске куме. Пакети у којима је било двопека, пиринџа, пасуља, чоколаде, дувана, лекова, одела и рубља, у које се често вешто сакрила и по нека цедуљица да охрабри несрећника, спасли су многе животе, многој деци оца, многим мајкама синове. Концем 1917 и почетком 1918 год. Аустријанци нису више имали довољно хране ни за себе, а камо ли за заробљене и интерниране. Један заробљени официр пише својој сестри у Париз и каже „Ми немамо више шта јести, Аустријанци нам не дају не зато што неће, него што ни сами немају“. Крајње време је било пошиљком пакета спасавати што се још могло спасти. Ту су Српкиње у емиграцији помогнуте својим савезничким сестрама учиниле велику услугу своме народу, јер не само да су физички спасле заробљене и интерниране, него им подигле и морал и наду на спасење. Кад су враћени у Француску онеспособљени српски војници из аустријских лагера, били су смештени у две болнице у Ници поред оне у Mont des oiseaux код Тулона. У свакој болници радило је по десет Српкиња из комитета српских жена. Један лекар који је са њима враћен рекао је једној од тих госпођа: „Г-ђо, ваши пакети са храном први су стигли онда, кад смо сви били очајни и кад се говорило да је све свршено. Кад смо их видели уверили смо се да није истина што се говори. Плакали смо од радости. Ви сте морал код тих заробљених војника подигли и многе спасли од очајања. Глад је била толика да сам ја ноћу скакао кроз прозор да из баште извадим репу да бих утолио глад".