Srpska književnost u XVIII veku

10 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

пишу народним језиком, али без правог и одређеног националнога осећања. Сем малога броја, изузетака, њихова накаламљена, вештачки створена и одржавана књижевност, обделавана, у уском кругу црквених људи, обравованих племића, и 6огатих трговаца, нема везе са народним животом, и чини утисак једне велике стаклене баште. Једна тако извештачена и сталешка књижевност није имала услова за сталан опстанак и непрекидно усавршавање ни у самоме крају где је поникла, а још мање је могла имати услова за животу осталим деловима српскога народа, који је био у сасвим другим приликама и под сасвим другим утицајима. На главну масу српскога народа, ону која је живела, у североисточним крајевима, која је била православне вере и код које је само ћирилица била у употреби, на велику масу српскога, народа та локална, сталешка, католичка, и латиницом писана књижевност није могла пмати утицаја. У тренутку када се нова српска књижевност почела отварати, Срби су имали да издрже тешке борбе против насилничких покушаја за Унију, јеЗуитока пропаганда пуштала је у народ српски писане и ћирилицом штампане вњиге католичкога смера, и у таквим приликама и дела далматинских писаца, у колико су и могла допрети у крајеве Јужне Угарске, изгледала су Србима туђа и опасна.

Далматинска, а нарочито дубровачка књижевност око 1885 године, за време илирског покрета била је од великог утицаја на стварање нове хрватске књижевности. Далмација је Хрватској била блиска, по прошлости, географски, вером, и азбуком, и „дубровчинисање«“ илирских писаца било је сасвим природно и појамно. За православне