Srpska književnost u XVIII veku

22. ЈОВАН СКЕРЛИЋ

јархом Арсенијем Ш, искључујући тако из народне и верске заједнице Лику, Крбаву, Банију, Вараждински Генералат, све Србе у Хрватској. У потврди од !713, владар „задржава право потоњег тумачења привилегије.“ Ништа боље не показује колико су све те привилегије биле несигурне и мало извршиване но чињеница да су их неколико владара потврђивали, увек са вадњом мишљу да их не испуњују. И кадгод су Срби хтели што да задобију, морали су плаћати великим војним и грађанским лицима, у виду разних поклона, „дишкреција“, „ремунерација« или простога подмићивања.') Затим, постојала је једна друга невоља по Србе. Поред свих тих привилегија, њихов правни положај остао неизвестан и неуређен. Аустрија је сматрала да су крајеви у којима Срби живе отети оружјем цареве војске, и да припадају царском дому, као ратттотит дотиз Аизћлае, а цело српско питање за њих је било аизттасо-роппса. Мађари те исте крајеве сматрају као саставни део тедта Нипдаттав, српско питање је њихово унутрашње питање, ртоттега в ћитдатлса, и они неће да, чују ни за какве привилегије Срба и за њихов живот ван угарских закона. У најбољем случају признавали су нешто привилегија потомцима досељеника за време владе Леополда [, али никако онима, који су касније дошли. Срби, као „странци и при-

1) Будимски биров Вукоман Лазаревић бавио се народним послом у Бечу, и одатле пише својим суграђанима: „У Бечу тко неима новаца, ва њега и не гледају.“ (Гаврило Витковић: Споменици из будимског м пештанског артива, Београд, 1878. Збирка 1, стр. 107). 1788 скупљао се новац међу будимским Србима, „да би господствујушту немачку господу новцем умидостивили, кад се на ино не може.“ (Гаврило Витковић: Споменици од будимског и пештанског архива, Београд, 1878, збирка П, стр. 158.