Srpska nezavisnost

— 208 —

паде књнге сриске и учигеља врате натраг у Мостару а иаше главаре оиштинске похапсе. Тај наш учитељ звао се Ђорђе Божић, син попа Кожића из Мостара. Пошто њега пошљу у Мостар , похапсе све главније трговце који се заузииаше за пашу школу и буду у затвору 2—3 мјесеца. Пошто се осдободе ударе на сваког глобу од 30 до 200 Форинта. Који није имао чим илатит, свлачили су хаљине с љихових жена п продавали прско телала. Ево вам пмена неких жена: Марка Перића. Ђуре Драгића и Луке Салотића и т. д. Општииарн су силили да предају школу своју у руке владе која ћс на »авити свог учитеља да >-чи народ ваљда да се полатинп и да заборави своје име, своју вјеру и народност. Мјесто дапоправецркве. сваку су у којој се могло служити затворилн , кључеве попијсли а поповима које нијесу ухапсили забраншш им ићи по парохијама. 0 крштењу п укопу ни збора нема. има дјеце од2 године која нијесу крштена а на стотине Улопано без причешћа и погреба хришћанског. Када смо се ми били оно 79 годинс одметнули у Црну Гору, ћенерал Тодоровић пошаље велику војску и почне народ разгонити а све домаћнне хаисити По 18 их је у ланац везао од којих је и многи умр'о од мука, које су задавали јадницима само да кажу, ђесмо ми и да нас они довсду и добаве у касабу. Од убоја њиховнх умрли су многи као: Лука Гавриловић. Старце од 80 година водили су у затвор свезане, као: Сиасоја Фржовића. Тешко ли га оном, у кога би се нашло не само какво оружје но просто једно оловно зрно, зањ би сједијо у тавници по 2 мјесеца. Нри предаји оружја није ни ријечи било што о солдатима да ћемо нх давати, но шта више речено је било да ће у томс све остати по старом: али чнм смо дошли, одма су нам објавили да се не смије ни један момак од 18—20 годнна оженити јер ће одотпх година ићп у солдате те наредише да се сви попишу. Које с тога које с хиљаду небројених зала момци од наведених година скоче и побјегу у планине. Затаин што су нам давали пре две године сваку оку жита процјенили су нам 30 крајцара (и ако му је најскупља пазарска цијена бпла 10 крајцара) па поштп нијесмо имали сучим платити наредише нам да идемо на путове. те јеЈтамо народстрашно мучен и злостављен био док је то одрадио својим жнвотом. Сваки мушки од 10—70 година радио је за владу ио 6 дана и жене су силом нагонили да раде па и оне које су биле трудне, а које нијесу шћеле или нијесу могле од ђеце, њима су из куће купнлн све што су имале да за сваку по 6 надница наплате, са жена, са ђевојака и са мало ђеце и хаљпне су скидали. Када су они момци одбјегли у планине. џандари н солдати

заредили су од куће до куће ноћно и дневно па ђе би нашли дијете мала од 5—о година извадили би сабљу одма му заковрчили главу пред очима мајке и оца псујући му вјеру и закон да би га тијем начином нагнали да каже јадно дијете ће је лопов и има ли у кућу Фишека и џебане н гдје је V Па мало је то, но солдатн и џандари чине свакоје безобразлуке тражећн хајдуке ио селима. Солдатн улазе у кућу па ишћерају мушкучсљад а онн уљези у кућу и метни оружану стражу на врата па чине насиља што нм је драго. Ови гадни послови догађали су се на више мјеста, само ћу нека напоменути: У Језера у кући Туцаковића, Алила Мухамеданца и на много мјеста јер то нпје случај но сваки дан догађај. Тако и у селу КиФину и у кући Гаша Шаренца, Јована Радојичића, Лека Радојичића Илије Гудовнћа. Добарчића и т. д. На очи људи од отнјех кућа солдати су нохотљиво своје етрастн наслађивали а јадни људи не смјели ништа чинити, па тако и сада чине, тако поступају у Добрнци, Жуњнма и у Камено. Од насиља илачу без разлике Срби и Турци, у толико римокатолици и не, јер је њима и оружје дато. У Борчу особито таквог насиља и зулума има, да човјек не може описати а не може ни помислнти да човјск гако може н мнслити а камо лн у стварн чињети. Донаднели му се жена или ђевојка отму је силом и држе је 5 —15 дана иа је онда цуште, особито сваког дана находи се та отимачина у Фамнлијама мухамеданским. Данас нигђе ђевојке илн невесте младе нема, која није од страшна зулума побјегла у планину, а у куће само бабе н недорасла ђеца остала су. 0 томе насиљу не треба више говорити. јер тога толико има да никаковој мушкој глави од б год. не мисли се до^и својој кући а камо ли женскијема. Многи устаннцн имају браћу, оца и мајку подијељену, а стока им је заједно. Властн аустријске лучиле нијесу нншта. но су све без разлике оћерали, продали и поклали. Чељад су многу позатварали у тешке тавнице ако би које макар и од ђеце из куће побјегло. У онај мах кад бн сс примица. и солдати кући да харају, одма кућа би била запаљена па ма и чељад у њој пзгорела. Тако су кућу Николи Булајнћу запалилп билн који, гледећи то, утече у устанике и погину у Корнта, како јс Никола имао и свога коња то послнје његове смрти нађс се некакав његов непознат нријагељ који му коња доведе његовом старом оцу и мајцн. Власти оназише тога коња н запнташе одкуд ти коњ ? Стари Јован одговорп: .,Нетко га доведе, али доиста не виђех нити знам, ко га доведе". На то џандари не дадоше Јовану нп проговорити но њега од 70 година н мајку Николину од 66 иоведоше обоје н у тавницу бацише у Касабу.

ПОЛИТИЧНИ ПРЕГЛЕД „ЈЈи.штична ЛоресионЈенција " донела је денешу из Београда од 1 о. и. да је Петербужски кабинет поверллшо упитао српско минлстарство, из којнх су узрока члановн срнске владе нронустили да дођу ; на парастос блаженоунокојеном цару ослободноцу Александру II. На то нитаље одговорила је, по тој нстој депеши, влада, да је свечаност очевидно приређена у цељи непријатељске демонстрације, да никрал, ни мпнистри нпсу на парастос позванп и да је чпнодејствовао „бившп" митронолпт Мпхаил. То је дало повода „Пест. Лојду" да се у уводном чланку од 2. о. м. упустп у расправу ерпско-руских одношаја, и да, по својој навици, ппшући одушевљене хпмне Пироћанчевом кабинету, баца се блатом и на Русију и на њене пријате.ке у 1 Србијп. Ми смо се одавно навпкли да слушамо похвале п ободравања пз Вудпмпеште и Беча упућене на адресу нашпх „ патриотских" министара. Кад их у зем .ђи нико не Фалн, кад и.ихов рад у земл.н наилазп на одсудно негодовање, природно је да се некоме мора допадати. Мп не завидпмо Ипроћанцу п његовим друговпма, што све впше долазе п до самих видљивих „благоволења" којима пх обасипа бечки двор, и ако то сувишно похвално претоварпвање не може служити земл.и на част. Ми можемо п дал>е ићи и иратнти најладнокрвније нзмену пол.убаца н најискренпјих симиатија између кирајџије на бечком балплацу н закупника „мпниетарског хотела" на теразијама. Тако хоће зла коб ове земље. Али што је и сувише претерано, што је ниско и подло, што је најзад неноштено и кукавички, то питп ће мо трпити нити можемо муком прећи. Кад влада Пироћанчева има образа да у свакој прилици иотрже нме владаочево, и да свакн свој корак који, да се пзразимо најблаже, изпеиаћује земху, ставл.а нод заштпту владаоца сриског, иа кад то н у самим спо.ђиим нитањима зем.ве чнни, — онда је то најгрубијц „уставни" чин којп може под-

поситп „притјажаоцу" велнког крста леополдовог ордена, који може п у ирактику ући да се ностигву извесни рачуни и да се изигра одговорност министарска а уведе у моду друга, у уставннм земл.ама, нечувена одговориост, која најзад никоме. изузимајући незнатног кола внделовачког, не може ићи у рачун. Је ли то е.амо смелост или лакоумл.е нли је бесна нустоћа с рачуном, то ће време ноказати. — Аустро - угарска заједничка влада поднела је делегацијама мотнвиран извештај о стању одношаја у побуњеним окупиранпм нровинцијама, у Боснп, Херцеговинн и на југу Далмације п тражи за угушење устанка, осим већ одобреннх и утрошених 10 мнлиона још 23,735.000 Форнната. Један део од ове суме, иреко 5'/. мнлиона Форината, употребиће се на подизање разних утврђења, касарнн и на грађење војних друмова. — Према струји што влада у круговима и аустријске и угарске делегације нема сумње да ће се ова тражена сума одобрити. Но ио свима знацима као да ће се делегацнје много важнијнм пнтањем бавити. питањем које и ако неће коначно решпти судбу Босне н Херцеговине. а оно ће бнти бар први корак на путу коначног решења. Свакако је дакле задатак делегација тежак, и ми с правом можемо бити радозпалп на њихова решења. — По петербуржким вестима позвап је генерал Лорис-Меликов у Пегроград. Тај нознв доводе у свезу са крунисањем царевнм, које ће се још овог лета обавнтн. У исто време позвап је и руски посланпк у Лондону, кнез Лобанов-Ростовски у Петроград. — Немачки лпстови дознају накнадно, да је велпки кнез Владимир брат цара Александра III, нзјавпо аустријском ћесару жел,у цареву да се виде п састану, но одмах је за тим додао. како цар А.хександар Ш жали што су таке аолигичке арилике настуињге да му је немогу&е засад састати се с аустријским Кесарсм. — Ово је бар јасно. — Франнуска влада саопштила је звапично свима интересовапим

ЛИСФ&К МОДЕСТД ИИЊОНОВА ПРИНОВКТКА X. Балзака Нревод с ♦ранцуекога. (НАСТАВАК) Димеји се распомамио. бележник као човек, који би да погоди загонетку, госиођа Латурнеловица као преварена дуења. госпођа Димејовица, која је с мужем делила страховање — сви ти стадоше сад уходити Модесту. Не оставише Модесту ни часак један. Димејн проведе по читаве ноћи испод прозора, увивши се у јанунџе, као какав љубоморан Шнањолац; али крај све његове војничке оштроумности не могаше он ухватити никакав подозриви знак. Већ ако се није заљубила у славује у Вилкенову парку, или у каквог очараног царевог сина, али Модеста никога није могла видети, ни с ким се нијемогла састајати. нитидавати какав знак. Госпођа Димејовица, која није пре легала, док није видела да је Модеста заспала. посматрала је путове са висине Шалета с истом пажњом. као и њен муж. Иод надзором ова четири Ар-

гуса, ово чедо без мане, коме су и најмање покрете студовали и расуђивали, тако нађоше да је чисто од свака грешна сношаја, да пријатељи рекоше. да је госнођа Мињонови. л а иомерила цамећу, да је себи нешто увртила у главу. Госпођа Латурнеловица, која је сама собом водила Модссту у цркву и из цркве је кући доводнла, требала је матери казатн, да без разлога сумњичи своју кћер. — Модеста, речс она, млада је девојка. која је у мислима врло претерана; она се заноси песмама овога и грозом онога. Вн не можете замислити. какав је упечатак причинила она џелатска снмФонија (реч од Биче, који је својој добротворци давао досетака, колико је хтсла) названа На белом хлебу: ; али ми је изгледала као луда са њеннм удивљењем спрам тога госнодина Хига. Јане звах, откуд ти људи (Виктор Хиго, Ламартин, Бајрон, они су ти људи за госиођу Латурнеловицу) узимају своје мисли. Наша мала говорила ми је о Чајлд Херолду-, нисам хтела да говорим у ветар. зато сам била прочитала ту ствар, како бнх могла с њом о томе говорити. Ја не знам, да ли је томе иревод крив, алн ми се утроба иревртала. очи су ми треитгле, ја нисам могла даље да чнтам. Има вам ту сравњења да све дрече, стена које се обезнање, лаве рата!....

Најзад, то је неки Енглез иутник. па ту не може проћн без осебености, али тек што је много, то је и сувише. Човек мисли да је у Шпањолској, а он вас диже изнад облака, поврх Алпа, у њега зборе реке и звезде: а онда, иуно вам је ту девица... то је баш непријатно! Најзад, после Наполсоновнх ратова имамо доста уснјаних танади и звучне меди, која се ваља од стране до стране Модеста ми рече, да сав овај натос долази од нреводиоца и да би требало читати енглески орвгинал. А богме ја нећу сад учнти енглескн за љубав Бајрону, кад нисам учила Ексиперу за љубав. Менн су много милији романи Дикреји-Дименила, него тн енглескн романи! Ја сам толико Нормавка, да се одма не забљекам у све што је туђе, а нарочито у оношто долази из Енглеске... Поред свега својега велнког јада не могаше госпођа Мињоновица да се не насмеши на суд госнође Латурнеловице при читању Чајлл-Херолда. Строга бележниковица узе овај осмех као повлађивање њепим назорима. — И тако, драга моја госпођо Мињоновице, ви узимате за заљубљене послове којекакве мушице Модестине н носледице њенога читања. Њојзи је сад двадесет годнна. У тим годинама хоће човек сам себе да љуби. Кити сс, сам себедавиди

кићена. Ја сам мејој покојној сеји метнула на главу мушки шешир. па смо се играле господнна и госнође... Ви сте у Франкфурту поовели срећну младост: али да будемо праведнп. Модеста нема овде никакве забаве. Ако се њојзи и испуњавају најмањс жеље, она зна. да њу чувају и њен живот садашњи давао би мало ужнвања младој једној девојцн, која не бн, као она, нашла забаве у књигама. Оставите се, она никога не воли, до ли нас... Држите се за срећну, што она љуби гусаре Лорда Бајрона, јунаке романа Валтер Шкота, ваше Немце, грофовс Егмонте, Вертере, Шилере и остале Ергере-Бергере. — Дакле, госнођо?.... рече Димејп с ноштовањем, јер га је плашило ћутање госиође Мнњоновнце. — Модеста не само да је заљубљена, она некога љуби ! одговори мати с упорношћу. — Госпођо, ту се тиче мога живота, и ви иећете замсрити, ако ја не себе ради, него ради моје сироте жсне, ради мога иуковника н нас ради ако хоћу да знам, ко се вара, да ли мати или ' псето (НаетавпКе се)