Srpska nezavisnost

— 516 —

снстему усвоЈНЛи Јавну денунциЈацнју бвло појединих чланова либералне партије , било министара те политипке странке, било целе те партвгје ! — Ви сте у вашо]' блажене успомене „Садашњости" и у „Виделу" говорили како овај или оиај човек има код банке некакве на 80.000 дуката. А кад вам он уступа све што год изван зем.Ђе његова иман.а нађете — ви онда ћутите! Ви сте кукали за неким „жртвама" бивше нолитике. К0Ј 'е су бајаги орогнате, а те су жртве ваше утекле од поверилаца и снокојно јеле биФтеке од Гомбоша до Беча на очи министра, за кога ви велите да га је „протерао". Ви сте и друге ваше и ваше браће прогнанпке и апсенике све у ту!> рачун писали. Но вама није то први пут да сте се ви на своју штету претурили бацајући своје погрешке на другог. Тако сте ви, као опозпционари учинили. кад сте цребанпвали г. Ристићу што се задово .Ђио са оном незнатном накнадом, коју је султан одредио матери Дветка Павловпћа, кога је Митад-паша на пароброду у Рушчуку убво ; а заборавили сте да сте то решење ви сами прпмили 5. априла 1868 и то „с благодарношћу" кад г. РистиЂ није ни био на влади. Ви тако умете да причате како су и сви ваши несрећпи рачуни. уговорп, Бопту, монополи, таксе итд. — све за то, што Ј'е пре вас била једна друга влада, којој сте ви за ннат радпли '. Цела вам је псторија тако под метање и извртање ! Уверпћете се о истиннтости овога, ако тачно будете све ваше кораке ноново протрагали, па вол>а вам, ноћп од ужичке апсане до уредништва „Видела" или од уредништва „Видела" до — ужичке апсане, у коју су ономад сарањене све ваше заклетве о поштењу! И ту пека је мир пепелу вашем !

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГ/1ЕД Из Котора јављају за пове „помир.гиве" мере, које су аустријске

власти прописале за становништво Боке-Которске. Тако је, између осталог, изишла наредба којом се најстроже забрањујестановницимаХерцег Новога, Рисња и Ораховца ној шеп,е оружа, а у свима осталим оцштинама ношењеЈ'атаганаи пиштол.а испод 7 палаца. Све то оруже мора се за месец дана предати властпма. Даље се укпда давање дозволе за ношење револвера, острагуша п осталих пушака у целој Боци; и то оруже мора се за трн месеца изнети из земл>е. Народно оруже ос гавл.а се за сад свима становницима осим оних у Херпег Новоме, | Рисњу и Ораховцу, нокако[сето „народно" оруже не наводи попменце, | а овамо ј 'е побројано скоро све о[ руже што га Бокељи носе, то је блпзу намети да Аустрада том на| редбом иде на то да Бокеље разоружа. — Ми ј 'ако сумњамо да је АустриЈ'а нзабрала згодан тренутак | за извршење ових колко строгих толико и опасних мера. Становнпштво Боке-Которске носи п поносн се од памтпвека својпм оружем; оно му I је ј 'едина радост и сво богатство ј Колико ј 'е год досада бивало крвавих сукоба између Бокељаца и аустријских власти. свима се може наћп узрок у томе, што су аустријске власти снлом хтеле да одузму оруже Бокељима. Па кад сујуначки Бокељи умелп увек до сада да очуваЈ'у свој образ. т. ј. да се не раставе с оружем, питање је велико хоће ли и с каквим патегама. а можда н жртвама, поћп Аустрпји то баш сада за руком, кад знатан број наоружаних Бокел,а живи слободно у Црној Гори. огорчен до крајности п готов сваког тренутка да наново отпочне борбу на живот и смрт. Нами се чини да ирилпке нпсу баш најзгодније за оваке експерпменте п да би Аустрија много мудрије чинила да не изазива п оне становнпке Боке Которске, којн су против своЈ 'е вол.е, следујући можда само савету црногорског кнеза, вратнлн се на своја опустошена огњншта. У осталом. Аустрија нитн је водила нитн ће икада воднти рачуна о расположењу свој'пх народа; она тера своју нолнтику, па ирема томе је и ова наредба нросто последица

те њене но народе аустрпЈСке злокобне нолитике, без обзира на то хоће ли така политика донети благослов или проклетство. — Абдала -паша, командант посследњег утврђеног ноложаЈ'а мпсирј ских побуњенпка. града Дамијета, нокорио се Кедиву и предао је град Енглезима. Посада од преко 10000 ј л>уди већином се разбегла, те тако су енглеске трупе поселе скоро празан град. Тиме је и последњи отнор у земљи сломљен, а рат у Мисиру Фактично окончан. КедиФ је отпутовао у Каиро. — Руски цар са свој'ом породицом вратио се 12. о. м. пз Москве у ПетерхоФ.

дописи Врања. 20 Августа 1882 год. Беше ведар, тих и пријатан великоГоспођински дан — 15 Августа. Народ беше у свечаном руху и креташе се по улицама у већим и мањим гомилама живље него у друге обичне дане. И ма да ме укус врањских улица и њезпне калдрме не примамљиваху на шетњу, али лепота дана и множина света у плкрету изазваше и мене и мога иријатеља у шетњу. Пођемо дакле. Размишљајући о стању, које је владало овде до 18 јануара 1878 год. докле није наша победоносна војска сломила турску силу и прогнала је одавде, — после подужег ћутања рекнем ја моме пријатељу: е је срећан народ овај што се куртулисао Турака и њихова зулума; он ће сад да прогледа на очи и да срећно проживи; ово је сад земља среће, слободе, правде и просвете. „Да — прекиде ме мој пријатељ то би тако било , да му на место Турака нису дошли на врат наши кајмаками са њиховом пријатељицом сусетком и разним штетним уговорима; са њиховим кобним „солидним" прпјатељем пок. Бонтуом и овога наследником Виталпсом н његовим кобним железннчким уговорима; са разним новим данковима, које ни под Турцима није плаћао, као: штемпларином, крчмарином, трошарином, соларином и т. д. али овако бога ми мучна работа". При овом говору мој пријатељ беше почео долазити у ватру и тек хтеде да развеже врећу, али га прекиде нека необична писка и кукњава недалеко од нас у једној авлпји. Радознао свет трчаше на глас писке, а радозналост одведе и нас тамо. Призор за иста грозан: људа једна, изгледа по све ара- Ј бистанског, мрка и зла погледа, разкора- ј чила се, забола нокте у ледину, као грабљи-

| ви кобац шчепала у канце једно девојче по I имену Јулку од 13—14 година старости, , па га једним дебелим дреноваком теше изараменице куда стигне: по рукама, по телу, уздуж и попреко, тако нечовечно и свирепо, е смо мислили, да ће сирото онде на месту остати мртво. Другар мога пријатеља, који беше с нама у шетњу изашао, потресен с' нама заједно овим призором, рећиће онда изкупившим се људима: л људи, грех ви на душу, видите ли да онај Турчин хоће да убије оно дете? доста су Турци поубијали наше деце, па зар гледате, да их данас у српској земљи, у Српској Краљевини убијају. Где вам је оружије? | где су вам мотке? не дајте да од Бога нађете." Људи се згледаше, многи уздахнуше , а некима и лак осмек помешан са гњевом пређе преко лица. док један, севајућим очима пуним ватре не рече; г ах, није то брате прави Турчин, него је то по несрећи крштени Турчин, то је наш несрећни кмет и владе | „виделовачке" посланик и аминаш Тома Кара-Стајов, прозвани „остраганлија". г Па и ако је — додаде другар мога пријатеља — не дајте, уби дете." А ко сме брате — иродужи онај из гомиле — да удари на њега , он овди жари и пали: док он само на кога пружи прст, или пише у Београд, па је тај готов, печен; ако је чиновник, тај је оладио из службе и остао без леба: а ако је грађанин, нека се спрема за апсану и томе подобно. На његову просту реч Димитрије Иорђевић, сада начелник. некадашњи либерал, метаморфозирани _виделовац а , готов је да те ни крива ни дужна стрпа у апсану, гга претњом са протсривањем принуди, да мораш оставити место живлења и бегати да избегнеш бруку и поругу протеривања". Док овај овако и још друго ! што пгга јадаше,_ набрајајућп по именце случајевс, што су се дешавали, као н. пр. случај са Бранком практикантом и т. д. —, наш арабистанлија беше своју зверску ћуд задовиљио над јадним девојчетом. па га онда предаде силним својим сејменима, који га отераше и стрпаше у апсану. Изненађен и упрепашћен свет овим беснилом кмета Карастајова. гунђаше пун гњева , викаше , да овако ни под Турцима није смело бити и прећаше осветом, а неки разбираше: шта је ово девојче згрешило Богу и закону, шта ли Кара-Стајову да се ово варварство над њим излије? и ту казаше да је неко из компшлука жалио се Кара-Стајову, да га је девојче вређало и изазивало а Кара-Стајов је — веле — у потоње време од како је кобног 15. и 31. маја видео. да се виделовачко сунце са свим примакло заходу, постао веома зловољан, ћудљив и осетљив. па кад неможе ншпта либералима, а он хоће ма на коме да

БАСНА VПРОЗИ превод с руског. Иђагае једанпута путем неки пустињак (калуђер) без икакве опредељене цели. То бшаше у Индо-Китају, ако се не варам, на острву Сигнапуру, где таквих калуђера има и сувише, као и код нас у Литави судаца и адвоката. Идући тако. чачкаше зубе и ако није ништа јео, и певао је стару песму из санскритске онере: „8\уја1 8*го&1, вша1 ргге«то!пу! \У Г 8хув1ко па орак Мие, е1 се1. е1 се1. (Свет је жесток, свет је лукав, све у њему иде наопако.) И наједанпут нађе се на крајичку дубоке јаме, која беше прикривена коровом и травуљином. То бијаше јама за хватање курјакова; но у место ових по нее^бтрености у исту су унали: мајмун, змија. тигар и човек. Последњи је био богати златар. Човек, кад угледа над јамом пустињака, стаде га молити н преклињати свим индијским боговима, да би га избавио из јаме, обећавајући му за то богатс нок-

лоне, вечиту благодарност н пријатељство до гроба, и све могуће услуте. Међу тим. мајмун, змија и тигар сеђаху мирно у једном углу мрачне јаме и не рекоше ни речи. Честити пустињак не даде се дуго молити, но одмах распаше свој појас и пусти један крај у јаму. И човек хтеде да ухвати крај од појаса, но мајмун — хитрији од њега — шчепа појас и успужа се горе, а кад пустињак виде у место оног човека мајмунску прилику, скаменн се од чуда. Избављени мајмун, скочи од радости пустињаку на рамена, па га загрли својим шапама и лизаше га по лицу у знак благодарности, за тим сиђе на земљу, и мало даље седе на неки камен. По молби онога човека, пустињак опет спусти појас, п тек што човек појасу али змија се беше већ обавила око појаса и пустињак је извуче на површину земље, Грдна змијурина снажно разврну чељусти и ужасно сикну у знак благодарности, за тим опучи и обавије се око једног близу налазећег се дрвета. Пустињак и по трећи пут спусти појас у јаму за човека, но тигар магновено скочи из угла мрачне јаме и у часу зграби појас и обеси се о њега. Несрећни пустињак беше обамрео од страха кад опази да V место човека тигра извлачи. Но тигар му ништа не учини, само што га престрели својим зверским погледом и шкрип-

! ну зубима у знак благодарности, па оде на страну. Кад пустињак хтеде и четврти пут да спусти појас за бедног човека, не би ли и њега избавно. онда у исти мах мајмун змпја и тигар повикаше ка из једног грла: -шта ћеш то сад, простаче један остави га тамо нека угине. нека иструне". — А зашто ? питаше их зачуђено пус| тињак. — Како зашто ? продере се мајмун, корсем ти не познајеш твој човечи род! Човек — та то је најгрознија и најлукавија звер у целој природи. Он презире мајмуна. а сам је такав, ако није и гори од њпх. Па чак издаје којекакве шаљиве и сатиричне листове са некаквим сликама, у којима непрестано мења свој спољашњи облик све смешније и глупље. Ето са таквим се особинама одликује и ј тако названа „прекрасна половнна" ваI шега противног рода (женскнња). Оне као прави „Прометеј", онај што се хвата за облаке — краду наше мајмунске лепоте, придевајући себи наказне репове I каквих нема ни у наших лепотица; увр| ћу косе на колутпће (локне), обрезују их ј остраг и спред, да би тиме дале своме ! лицу сличност нашим прекрасним мајмунI ским обрашчићима. Па шта ли ти оне I још не раде са тим несрећним људскнм ; лицем. Обасипљу га пиринчевнм браш-

ном (пулФером) тако, као да што годприуготовљавају за пржење; румене га, мажу и дотерују разним шареним бојама (јер природа није била кадра да створи лепоту за око мушкога); па какве ти још разне гримасе не прави пред идолом женскога пола — огледалом: намештају усташца (?) како ће им по жељи њиховој лепо стајати кад на улицу изађу. У овом моменту често исплазе језик, као да га лекару показују; са свим одвратно кезе зубе (ако их која има) као љута курјачица кад се на лов спрема, а међу тим на најневинији начин пребрајзју их да ли су све чисти и на своме месту. Даље, гледећи пажљиво у огле! дало, оне шкиље очима п с њима правс разне Фнгуре: намигују, преврћу их као савуљага на сунцу, подижу обрве, пуће Ј усне; за тим опет час тешко уздахну, мотрећи, да ли се нрса довољно подижу, час се опет слатко насмеју, а час намргоде; — и све те Форме притворства оне извршују пред огледалом са таквим : савршенством, с каквим вам чувени коI мичар Жалковски нредставља своје улоге пред пукликом у Варшави. И после овога, реци мн честити пустињаче, има ли право човек што презнре нас ' — мајмуне, којима је он јединнма обвезан I благодарношћу за своју интелигенцију? | — Ја па пр. мајмунишем н кревељим се