Srpska nezavisnost

КРП1 140. НЕДЕЉА 3 0НТ0МБРА 1Д«2 ГОД. ГОДИНА II.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: први iiут 12 дин. 11ара од ркда, а после сваки иут 6 пр. за ирш10с.1ано 50 пара дин. од реда. Рунописи шалу св уредништву, а претплата адтиниспрацији „С ? П С 2 Е НЕ31В2СЕЗСТ 2"РУКОПИСИ не враћају СЕ. нејмат.енл ПИСМА нк. ИРИМЛЈУ (!У

2ЕЕЕ 31 С?Б2;7 ■а годину 24 дин., на по годинк 12 днн., на четнрт год. 6 дин. 31 ССТ12Е ЗЕИЛ.Е 21 В1Л21НСЖ22 ПСДТСТСЕГ. на годину 30 франака, на по годнне 15 фр. нз ЧБТВРГ год. 8 «р. 31 17СТ?:-ТГ1?С27: МА годину 15 #0р. У ванк.. на по год. 8 ♦. на ЧЕТВРТ год. 4 ф. 31 СЗЕ ССТ1ЛЕ 1?Ж1ВЕ : НА годину 36 еран., на по годинк 18 ФР., на ЧКТВРТ год. 10 «р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ /ТОРНИКОИ, ЧЕТВРТИОМ, и НЕДЕМ рредннштво и адиинистраоија У к)"ки г. Томк А ндркјеви-ка овиди-кев вкнац.

.Четврти Септембар" Нашн ће се читаоци јамачно сетити позлате приче о тици ноју; ми смо чешће пмали ирилике спомињатн је. кад год »ам је требало да какав „особпти и иоступак наше „мудре владе" упоредимо са каквом нојавом у природн, наиме у жнвотињском парству. Во1,е папредњачке у онште тако често дају повода да се човек сећа те приче , да нн онда нису друкче раднли, кад су бпли у опозицији, и, ако се добро сећамо, још онданхје „Исток" упоредио са тнцом нојем. Но никад се ваљда прнча о ноју није тако јасно, тако „пл>унуто", појавнла у полнтичком животу, као што је то у овом случају, о коме ће овде битп реч. Реткост цримера заелужује, да потсетимо читаоце на саму нричу. Позпатоје да је тица ној највећа . ал п најлућа тица. Према њему је ћуре мудра зверка. 0 његовој лудостн је најпознатија нрича, кад га повнјају ловцн у пустињн и кад већ осети да не може утећи, а он се досети па — тури главу у песак, мислећи вад,да. кад он својих гонилаца више ие види. да ни онп неће Еидети њега. Истојету досетл.ивост ових данаунотребила влада „напредне странке и нрема опознцији, готово рећн према — Србпји. Оиих последњих дана зауставд,сне су па цоштп, на скоро један за другим. три броја „Пестер Лојда". Трећи је одмах сутра дан опет пуштен и тако можемо претноставитп да је иознато, за гато је обуставл>ен ; псти је узрок био што се нрви нут обуставио. Но за што је ирогутао мрак онај други број од 6 октобра п. р.? Нагап пам читаоци нећс замернти, што смо бпли врло радознали да то докучимо, у толико мање. што је то павек у њнхову корист. Срећом није Земун далеко. а „П. Лојд-је светски лист, на га нма п у Земуну. Кад смо се доватили „забрањеног нлода" нз врста суседне нам прцјатс.чше, нагалн смо да у нелом забрањсном броју нема нигде разговора о Србијч пн о срискпм стварнма, осим у нрвом чланку, на првој страни, на челу економног дела, нод пасловом: „Трговачки уговор са Србијом". У том се чланку разлаже зиачај тог уговора нрнлпком _4-ог сентсмбра", као дапа ступања му у жнвот. Тежња је целог чланка да се нокаже, како се у трговачком уговору са Србнјом вигае иазило на аустрчјске вего на утрске пнгересе. Но то тек пе може бпти довол.ан узрок да се тај лнст обустави за Србнју. Влади напредне странке мора бити сасвим свеједно, да лн тај уговор

вигае угађа левој или десној половини суседне нријатељице; напредна влада и напредна скушптипа дали су њеној целичи све што је она занскала и што су могли да устуне, а њене иоловине нека тај дар деле мећу собом, како им драго. Није то могло бити узрок обустави; ал' у томе чланку има овако место: „Што се тиче оних устуаака, што су огранпченн на пограпични промет са другим непосредно суседпнм државама те се ио гореречепоме не примењују на Србију, овамо спадају особито н онн ус- | тупцн (у погледу хране и випа), I који се у адиционалном акту к трговачком уговору са Р/мунијом од 22 јуна 1875 сномињу иод тачком 2 и 3. Те тачке гласе : „Исто ће тако румупска или аустро-угарска храна у опште, која је зема-Ђскн нроизвод Румуније, битн слободиа ' од сваке царпне при увозу у АустроУгарску како преко аустро угарскорумунске границе, тако н на дунавском нуту кроза све луке те реке. Випа сваке врсте која су зем. пронзводн аустро-угареки, плаћају при увозу у Румунпју горе-споменутпм путем, било у бачвама. било у Флашама, у нме царнне 5' од вредности. Нанротив румунска вина пропугата ће се на свима гравнцама аустро угарскнм уз царнпу највећма повлашћених народа н никако се пеће с њнма неповоллшје поступати „пего у време закл>учка копвенцијс. Тих уступана Србија није добила." Толико „Лојд". То јс запста брука, да је, у тој врсти, не може горе бпти по владу једне пезавнсне државе. Уступнтп панадачу па економну самосталност својс зем.ге све што год јој он занска, на да јој се он одмах за тнм у брк смејс, да јој се руга гатоје била тако безазлења, да јој сам каже, да је зависна, васална Румунија веће уступке добнла од Аустро-Угарске, иего што је зиала извојевати независна СрбиЈа : то је збнља срамота, којом ће економна нолитика „напредњачке" владе остати жигосана у историјн на сва времена. II нолпција напредњачка мисли, да ће ту бруку сакрити, ако забрани број „П. Лојда и , у коме се то кажс! Та зар ннје „Српска Независвост" још 8 јуиа (бр. 87), ирнликом увођења пове царинске тари»е аустро угарске, објавила и показала, да ће за многе нроизводе у току важнтн нова царннска тариФа, јер нису спомепутн у трговачком уговору? Зар ннсмо мн опда, од речи до речн, ово казали: „Тпм

начином и кад ступи у живот наш ђумручки уговор са Аустро-Угарском, ми ћемо имати зиатап број наших домаћих производа, који ће зависити просто од вол>е аустроугарске кладе. Значајно је, да се међу овим пропзводнма налазп и храна, која до сад није никаквој ђумручини подлежала. Румунија, нравећи 1874 године трговачки уговор са Аустро-Угарском, успела је да храну своју ослободи од сваке таксе прн увозу у Аустро-Угарску, а ми смо ево изгубили и оне олакшице, које смо да сада имали"?! — „Видело" се онда снебпвало и разметало се, као обично, са „рецпнроцитетом'', са „најповлашћепијом државом" и осталим празннм Фразама, док ннје завршило своје онсенарско забага )-Ј )нвање самохвалном химаом на „четврти септембар". Но н да нема „Српске Независности", зар неће свакп произвођач, зар неће свакн се.1.ак осстнти, тако рећп руком опипати, да је у томе ногледу горе него што је до сада било ? како је и Румунија наша суседка, зар неће српскн сел>ацн од својих румунских суседа дозпатн да је у њих то бо .Ђе удешено ? ! Па зар, нрема томе, није забрана тог броја „П. Лојда" онако нсто иаметна политика, као што је паметан ностунак нојев, кад загњурп главу у песак, да га не види нотера ? ! Зар треба да нам „П, Лојд" каже нагау бруку, од које се већ разлеже сва Јевропа ? ! На Гробу Ђенерала Скобељева(наставак.) * * * „Сад. хоћсмо лн ј нме бога Скобељсву? .... време пролази.... иего јесмо лн сви на окупу — има л' још когод да Дође*? „Сви смо ту осим једног, али он је јавно да неможе доћи." .... .Хајдсмо (жда. и „Хајде, хајде *' с' овим се дозивима н одзивима крене нз г сј и а г П е г 1 а М п и -а х , а места камо је.^гепЛег уонз" (састанак) одређен, наша »чета мала али одабрана^ — стину Скобељеољеву ^Ама гди је та ^Кис (1е РепЈћЈсЧге? (Улица Пантијевр)." „Преко Сене — кза Елизеја" ? „Па зар чак тамо пешке ? Немојте, брате, иего кола да узмемо". >Каква кола, — младићима ? него мало брже па ћсмо стнћи." .... ,.Ама нсћемо стићи .... далеко је . . . пего кола — и лакше је и сигурније".... „Немојте л>уди да се растаиљамо, јер неможемо свн у једна, на ни у троја, кола стати а да узмеио колико треба, истрошићемо се. Да ће нас Скобељев и о томе интати иа да пежал/.мо, него- .... »Незнами да л' ћс питати али знамо да јс далско. . .. Најпослс, ако смо ђаци нисмо џебраци — бар да се зна кад смо носили алресу Скобељевц !" — Онај (послод(вн) апет на сујету, осим гласних тужаба на даљнн^ и т. д. аретеже , и поход наравно узме онда н соечанији вид кад 1 Ђачки кварт у Париау аове со овпи имеиом — „^иаПЈег 1а1т".

се гостн реше да на колима иду своме високоме домаћину ! На неколико минута пре девет и иоследњи (збиља, нешто закашњени) траиснорт Срба стигне на место „Хвала богу кад и ви стигосте пре девет — да се еесрамотимо". „Кочијаш је крив — ми смо му добро нумеру казали\ _Па — хоћемо ли унутра? Има ли девет^ ? „Још минут два него, готово, да улазимо; бољс да чекамо ми на њега но он на нас." -Тако је! Хајдемо.' 4 Капнја је бнла широм отворена а сам улазак ираво иариски освстљеп! На уласку у ходннк п прсдсобље дочекивао нас је један руски нуковник. личпи нријатељ Скобељевљев; а кад смо у саму одређену собу почели улазити, изађе и са.ч Скобељев — најбољв расио.гожен, као што му се на лицу читати могло! Он нриступа свакоме нојединце, свакоме каже „здравствујте и , сазна за име, стегне руку, поклони се — па другом и т. д Кад се овај ред здрављања и представљања исцрне, пред њим се склопи један полукружнн фронт, а њему самом приђе са ориђиналом адресс — као и са: Господине Ђенерале! Предајући у Ваше руке овај скромни знак нашег дубоког поштовања и свесрдног признања, мн Вас молимо да га сматрате и као један доказ: да омладина српска у туђини, ма да јесте, и треба да је, иоевећена задатцима оаште науке и напретка, незаборавља ни из вида губи свету ствар свога рода и племена Срнства и Словенства.... Далеко од тога, Господине Ђенералс, ми Вас можемо да уверимо, да мндобро чујемо а још боље ценимо. сваки глас симиатије којејенеравна борба нашег народа вазда порађала и рађа у аатријотским и православним грудима велике и моћне Русије као и да нратимо, са признањем и са поуздањем, све оне преоднице бољих дана које ови нлеменити осећаји — својина, уееренисмо и главв као год и срдаца сви\у Русија — обећавају наји^ложенијем борцу и најљућем паћенику словенском. Господине Ђенерале, сраскоме народу ! На вашу, нак, сопствену адресу, на адресу Ваше личностн, Госнодине Ђенерале, нама остаје да додамо: да, аоносеби се с Вашом ироиигошИу а уздајуКи се у Вашу будуКност јуначку, и овако братски Вас аоздравимо — ЖИВИО" ! х ..., Како је ова последња реч, узвик, био е наше страпе нааред уигављени сигпал да се сви присутни сложно и громко одазовемо, то она, тако демонстративно ноновљена, нређе одјсдном у овацију која је, или бар која као да је, Скобељева у сам живац дирну.га! Сви, али особито они који су нрема Скобељеву близу, н с бока, стајали могли су приметити силну промену у лнцу његову — како се до ушнју у крв и румсн нретвори! А ја износнм овде на виднк и ову малену појединост у нарочнтој цељи да покажем: да оно што је сљедовало — а то је тежиште це.ге ове историје — што је и целу Јевропу после интерес()вало да то није била напрсд исиланирана сцена и парада, а најмање онако намсштена ствар како јс лондонски г Тајмс" — ДРУ* гујући најамничкој штамни бечкој — од тада целоме свету причао и представљао; него да је био нрост п веран шлив д\ г ше н срца Скобељевљева, као Руса и Словеннна, коме послс ако хоћете н аонос војнички и јуначки није доиуштао да нритнску нопустн н реч натраг узме.... 11онављам, ако је сам Скобељев био (а то је био) нзненађен, наравно аријатно изнснађсн н коснут, овом нашом малом но срдачпом овацијом и демонстрацијом а сви смо чули како је на то гласом ударао и најватрсније нао уверавао — на чак н оно нашс . живно- (са „уо^ге живио') нзриком сномснуо — опст. још је више пас иннснадио ц обвезао онај орчани и славни одговор Јиегов, н она част н ночаст у чнјим смо се топлим зраци1 Сам поздрав Пне је па франц.\ СБои али п а:ивно" — иаравно — иа сјшском