Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
рт" "РГ" У 7 РТ И ЦИРННИИИ ДУ
7
МАЈА АЈН
Парта
[АЈА]
Излазе сваких 15 дана на два читава табака. 65
ЗАБАВА. |
УТ.
еђутим је Миалева уза свог ' Ненада, и не бринући се ни најмање зато, што су је мај= ка и сестре помржјеле, проводила не сретње, него премсретње дневи. Та сама је свадба трајала
пЕ4 54] Ба (-е
(ОВ СУ ОКО
ЗА И МА ДИ И А МУ АИ У. У Уа УМ АИ АЕ Маи у ДИ КМ А а у сазрео оду Епа 6 саз 5 :
БИ УНЕТА БИК
ли
пи 5
С Н а
ЈАМИ
|| ИЧ ЈШ Арма РАЧА РАЧЕ
=
М
7 ал
УМ
Нови Сад 16. Новембра, 1882,
65794
— Све! па мо! грли.
Ето тако су и у томе обоје проводили данке своје, те Ненада по готову нигдје не бијаше већ видјети на двору, на ко ш њом скупа, па ни у кафани, ни у механи, ни при чаши пива, ни на игри ни нигдје.
Међер се за велику срећу своју ожени —- вељаху лакомисленици. Па још му је она безумна Госпава не хоћаше да Пала ан Е
'Греба видјети досле ће то тако да траје — промишљаху сољене главе — јер што дикла навикне, то невјеста трудно
цмок! једно другог љуби и
осам дана, а стари људи стогодишњаци причаху, да у свом вијеку не запамтише љепшег и сјајнијег пира.
Благо њојзи, у сретан ли се дан роди — вељаху лакомислеНици. Ако је бог дао, није записао —- промишљаху сољене главе, гледајући неисказана чуда, што се грађаху.
Ненад пак од задовољства и веље радости не знађаше на ком је дијелу земље, бијаше као изван себе. И не одмицаше се више од љубазнице своје, но кудгод она крочи он пристани за њом, па безпрестанка у заносу и сласти тепај једно другом:
— Голубице!
— Голубе мој!
— Душо!
— Срце!
= Дико!
= Радости !
— Утјехо!
= Надо!
— Зоро!
— Сунце!
= Јабуко!
— Злато!
— Срећо!
— Рано !
— Поносе!
— Кућо!
Баштино !
т Др. ђуро Даничић, из младог доба.
1 Цена на 8 мес. 28 ф. или бх.
| » » 6» =» „ 12» ]) [(-- а:
не љубави, придаде се након девет мјесеци мушко чедо.
Ненад, кад пу е му је стопањица сина повила, изтрча брже боље у оружницу, зграби пушку, која му се прва деси и изметну неколико метака из исте у знак веље радости: а бабица, пошто одреза детету пупак, премда бијаше првородјенче, изнесе га на кутња врата, па иза гласа, да чује мало и веље:
— Чуј, пуче и народе, роди вучица, вука, свему свијету на знање, а дјетету на здравље!
Слуге пак и прислушкиње зачеше на сав глас двије а двије да пјевају:
„Што у двору жубор стоји,
Што оно веле2 Ненаду се син родио, Те се веселе
Ко се томе весељаше 2 Бабо највише.
Веселе се, бога мола Да му буде жив!“
Не треба ни да ти напомињем, како су, кад се то весеље по двору разгласило, једанак стали врјети на бабине и кумови и прикумци, и кумице и пријатељице, те се сви ту по обичај гостили до миле веље и изпијали пуне чаше све по избору вина бољег од 60љега, као да је крсно име ја свадба. Црна памет, готова погибија!..... Е
б Мт.
Него одма по рођењу тог првенчета изгледаше, као да ће брзијех дана друга пјесма да пропоје. Милева, ка оно свака мајка, премда имађаше у изобиљу око себе дворкиња и придворкиња, стала да се бави око дјетета; а Ненад међутим уграби прилику, па почне опет да тјера свој стари занат, те се измичи тамо и амо, као што се научио, злијем његовијем путем.
Једну ноћ, таман да ће он
и претрудно одвиче, бога ми и богова | на кутња врата банути, а по ноћи удара.
дома!.....
Мапе
Милева му се те ноћи и не учиње зато вјешта, нити му прослови црне ни
Из те на далеко нечувене и невидје- | бијеле колик' ни студен кам.