Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

322 нв а анЕ-

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ. _

Шђутра онет. „вече, "мјеште да дођеђатиме поправи сипоћиу погрјешку,

пије и ти _ по 5 ава п трампо-

сто га гдје иде кући сањ вјесна у самахно праскозорје

___рај пут не би му стопањици узао на језику, но га једанак дочека:

— Ненаде, добро моје, . .- а чему у ово доба2! Чему . чему чему ми је до-

садно свеђер код куће стати и туда слушати то дијете да се кривиња.

Али ти . . . је ли, срећо моја“ === Шо љубим те

не бих љубио

кад је тако, љубави моја.

— Које ћу те јаде љубити! Прођи ме се, жива биза!... Нијесам ли те јуче пољубио!

—-- Ама, за милога бога, како се то, човјече, промијени од часа до часа ! Гдје — шћадијаше она напријед да збори, него се он скочи, зграби капу, па отолен пут спавађе собе у лож ницу.

Кад то она видје, енеби се, продевети и пренерави од чуда; а кад у прву свијест дође, стаде да јаде пара и сама себи очи вади:

—_ А што се замакох, без икакве потребе, дугојадна! .. . Што ме пас,а не човјек превари на велики тешки аманет! Гдје бог ! гдје вјера! где обећање 2 гдје заклетве, што ми их по хиљаду хиљада пута зададе! · Говорила је мени моја мајка и све предсказивала, шта ће ми п како ш њим бити; али моја црна памет! . .. Ох, што до чеках, појађела!

бит Рашта те

а оно ме пољуби,

мене исто још љу- |

· . Омразих се мајци, |

сестрама, својти, пријатељима ш"њега, 0-

стадох за причу, за уклин, да се од ме-

не свијет уклиње, без поуздана пријате- | = 5 | ља, коме да се поплачем; а он мени ова- |

ко да захвали ! Ко се овоме надао за бога, за велико име његово! . . . Ама је ли могућег . је ли истина Ненад охладнио се спрам мене! Ух! ух! и по три пута ух! Хиљаду пута сам се прије смрти нада-

ла! .. . Нијесам кукавица, никад на то ни промишљала, јер сам тврдо држала,

да би прије свијета нестало. него наше

љубави! . . . Ох, смрти лијепа смр-

ти гдје си: предери ме

што прије док нијесам са свим из

свијести изишла, за лијепо име божије! И овако је она за дуго своје јаде

Јадала, кајала се и проклињала себе, час

и уру, кад се на свијет повргла; ама све утомах и за вајду, е је све прекас- |

но већ бија!

било. Дрна памет, готова поги-

1Х.

_ Ненад пак провео је сав тај дан спавајући слатко с уха на ухо ка' заклан, а пред самахно вече, пошто се лијепо одјенуо, а још љепше гостио, упути се

на свој обични посао, и не осврћући се | на намрђену и ијетку Милеву, коју је до |

скора љубио и миловао мимо женску главу, као ријетко гдје домаћин домаћицу своју.

На тај нови доказ његове немарности и хладнокрвности подузме њу опет неко веома тужно осјећање, премда се сав тај дан није ујаду ни разабирала, те четве

роструке сузе стаде да ваља, као још ни- |

када дотле: а пошто се сита исплака и тиме, ако ће и мало душом одахну, по-

че мислити мисли свакојаке, шта ће и како ш њим, и премећи е прве на пото њу, с потоње на прву, па 10] све на једпу падај, да га без одлагања и скањива ња обло и бистро упита, шта је наумио, јер да она под никакав жив начин не може више да сноси од скорашње његово поступање ш њом ИМ што рече, бог и душа, не порече, него ти га лијепо шјутра дан, кад јој се дома поврати, дочека подбоченим рукама са:

— Вјере ти, Ненаде, гдје си биог.. и шта си, болан, наумио у тој твојој глави 2

А он: Пут кога се то брецаш2 Био сам, гдје ми је драго бало ...а намислио сам, што ми је драго било.

А она: А дражиће те по сред срча-

"ника, јамца ти бога задајем, као што ме'не дражи с тобом; јер, ако си се ти,

јадо, шале женио, ја сам се зоиље удавала. А он: Језик за зубе — умозолио ти се! —- док си крштена! . . . Ко ће ме-

ни запредати и пресуђивати! . . . Дачиним, што ти хоћеш !

А она: Хоћеш, јадан, на срамоту, ако нећеш на лијепе, п ако ти није драго.

А он: А да нећу!

А она: А да хоћеш!

А он. А да нећу!

А она: А да хоћеш!

Ријеч по ријеч, рјеч по ријеч, док са

свим до густијех дођоше, тако да њему

| превре, те ти јој надава неколике;а она.

онда колико је грло наносаше: Леле! помагај ! кога ! уби ме!

задесили га

јади, као што су мене ш њим! На ту хуку буку скочише кутња че- |

љад у развађу, те је једва на све друге јаде обранише, да је грдом не нагрди и да се обоици зла не обије. . Ко, на вли пут иде. ваља да га и напђе! Црна памет, готова погибија: КЕ Од тога злога дапа бијаше помрзјело

једно на друго на паспји начин, те пи . не престајаше више клање у њиховој

кући, е њој не даваше зла срећа миро вати, но га данимице што заједи; а он онда стани је тући, пваквицом п онаквицом. Пријатељице п комшије врвљаху

Милевине

бож тјеше, соколе и уче, па јој свака на свој начин изкажуј своју. Ја сам, да вам

чем — вељаше баба Васна трескајући главом —- вазда, ако не говорила, а оно

промишљала: боже, дај спрам добру; јер друге моје, чести целиви губе љубав.

А. Катна: Није, но је љубав пуна и једа и меда.

А. Милица: Њезина је, да мучи.

А она: Јецалу језик смета, а мени не.

А Сара: Добра ти је, јер ко се овцом учини, вукови га изједу.

А Ружа: Зло се злим тјера.

А. Васна: Гдјегод кокот попијева, ондјен свашта има.

А она: (Сила ли. сам крвавијех залогаја, ш њим прождрла, кукавица друга!

А Милица: А ко ти је кривг Што си се загледала у њ, ка' теле у шарена врата!

А. она: (ам га ђаво нанесе на ме.

А Сара: Знала си, да једно мисли, друго говори, а треће твори.

игдје ли и- |

ружити и називати |

сваки боговетни дан више из | љубопитности но рашта друго, да Је то-

А. Вавна: Ђаво, дјецо и сестре моје,

ни оре нит копа. него све о злу мисли и ради, да га је анаћема!

А. Милица: 'Гешко томе, ко за туђом

памети иде.

А Сара ово, а Ружа оно; а Васна ово, 47 она оно, тако да за дуго не даваше једна другој одушити, каоно ти, гдје се састану преметнице и језичнице, које не би надлајало седам галија. .. Шандара бандара: попара, цицвара; ништа и нигдје!

И још је Милева све то могла некако јадом прегорјети, али кад јој једно јутро бануше изненада људи од суда, преџисаше, сваку и најмању сатвар у кући и наредише, да кроз двадест и четири уре очисти ногу одатле, а да не

| такне до ништа без велика ње чуда, е

да ће све отићи за дуг мужевљеви јој, пошто је он вгашгти изјавло на суду, да нема у кући њезина ни конац конца; она, на тај нетомили и ненадни глас жива да, изкочи из коже, самрије јој крв у жилама, а смрзну јој се језик у вилицама, те је за дуго укочена ка; мртва тјелесина звијерила веље јаде, што јој се по кући грађаху.

Шјутри дан изкупи се ту силна свје-

тина, те до подна све разнијеше дражбом, тако да она ћаше су нешто рутина, и путина, које јој поклонише бога ради, с оним дјететом остати на средато пута, да се један господин не сакну душе и не пушта је у нешто подрума, да је с оним боним дјететом зима не помете, те обопцу шјутри дан па пут божа укочену не нађу.

Ту је она невољно и чемерно неко вријеме живукала вехнући као убрати цвијет 0ез воде, док се бог не смилова и њој и дјетету јој, те их одоицу неш-

|то у осам дана не прехвати к себи.

А оно | (Он п дан данашњи проводи свој пустоловеки живот. Понестало му свега:

"што је руха на њему је, што је круха

у њему је; оголио и обосио, да би њиме опросио бијели свијет.

А пријатељи муг

Како човјек дође на просјачки штап, свак га се клоне. Док је комада, доста паса; док је чорбе. доста чорболока !

Неста вина, неста разговора;

Неста блага, неста пријатеља !

Црна памет, готова погибија!

| Ерцег- Нови на Шанталијев дан 1992. сву истину ре- |

Тошо Крстов Поповић.

57) Ветар их тера, ломи, раздваја, Једног са другим на ново спаја. —

што је на свету, сличан је цвету, сунце попали;

на земљу евали. —

Брзо све гине, Самртан човек Роса га крепи, А ветар руши,

Ново се диже, старо ђе труне,

Живи док' опет ветар не дуне; Кратки су часи младости, среће, Прођу ли — никад' вратит' се неће !

Св. 8.