Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
О ИУ СЕОБА И ППОвШ.
ЈЕДВА БАЈКА.
ОД МИЛАНА САВИЋА.
|| а, столу је горела свећа. Зраци
њеног пламена једва су осветлили и пајближе предмете око се< бе; што је даље од њих било, лежало је у мраку. За столом, наслоњен на руку; седео је Милан и једнако гледао на хартију пред собом, по којој је мало пре јошписао. Десна му је рука чисто мала“ ксано лежала на столу; ситно таласање труди његових показивало је, да у њима неки осећаји живо раде, и да себи одушке траже. Једва се изви тежак уздисај из њих.
— А шта ми хасни пискарање то, рече полугласно, зар ћу наћи задовољства у себи ако га набавим другим људима! Па још је велико питање и то, да л ћеим они бити задовољни. Шта има свет од тог, што на хартију стављам шарене лутке маните маште своје! Да, шта има свет, и шта имам ја од тог. Да ми је бар да напишем нешто, што ће се после неког времена од речи до речи збити, ма и не доживио потврду мојих речи. Е, али на то је нуждан видовити поглед, а тога ми немамо, и тек само као слабачак сурогат остављена нам је слутња, слутња и нада... (х, ала су то жеље узалудне, пусте, које не могу да узнемире ни овај пламен на, свећи, а камо ли да оставе трага за собом, ван у мени, у мојим грудима..... дар сам могао и зажелити видовити поглед, кад ми је као човеку дозвољено доћи тек само до оног, до чега се чулима може доћи, а све друго да нам се одмакло у недоглед. у недослух! Само је машти слободно летати по замишљеном свету, а ни она није у стању да измисли нешто, што није по шаблони овога света, и што се не ослања на стечено искуство. Или зар наш разуме А, та њега ток дајемо нашим непосредним захтевима и великим игра-
Сат на дувару у другој соби избијао је три четврти на дванаест.
— Поноћ се приближује, говораше Милан даље, још мало, па ће и овај уморени дан да утоне у бездан вечности, те ће уступити места новом, свежем дану... Шта ли ће донети тај! Многу сузу а мало радости. Ко је легао са надом, тај ће се само пробудити да види, да се надао узалуд... Па опет, опет ће се надати и на даље.... Е, па за што да се не надам и јаг За резигнацију нећу да знам.. а за очајање! Та ваљда није дошло већ до тогаг —- Бар да ми је друштва; али данас је сваки сретан у кругу својих....
Сат је почео да избија дванаест. Звуци се лагано разлегали по Милановој соби. Наступио је неки свечани тренутак. Кад су понестали и последњи звуци, почеше се врата лагано да отварају. Милан погледи зачуђено на њих, јер је знао, да их је забравио; али чуђење његово потаде још веће, кад се у соби појави најпре нека блага светлост а одмах се за
| тим зачу нежан глас.
— Ја ти ваљда не сметам, говораше
тај глас, а ваљда се ниси ни уплашио. То ми није било у намери. — Право да ти кажем, мало сам се тргао, рече Милан на то, ал ти глас звучи тако поверљиво, тако милокрвно, да једва чекам, да видим и тебе. Ходи! Овде је у соби топло а у ходнику је хладно. У соби се засветлило још већма: врата се затворе тако исто лагано, као што су се отворила, и у сред собе стајало је прекрасно девојче. Дуга. црна коса преливала јој се шреко рамена и груди, те паде на њену дугу, белу хаљину; из дрних, велики очију њених вириоје неки мио несташтук. - | — Па сад ми реци, мила појаво, ко си, и штате је навело да ме посетиш; али
вану има доста места за твоју слатку 0собу, настави Милан своју реч.
— Не марим, одговори бело девојче и седе, јер сам и тако дошла, да с тобом баш ове ноћи прозборим коју реч.
— Баш ове |
— Та бадња је.
— Збиља. Е, кад је тако, ондати побуде могу бити само племените,а у мени срце игра ове ноћи чудновато, чудновато, те мислим, тако је и у других људи. Али да, ти не спадаш у наш род.
— Ја сам анђео мира, који свагда у ове дане са неба слеће, а мир је за цело најлепши дарак Божији.
— Ја бих то друкчије рекао; али кад се већ сама тако називаш, нека остане при том. А сад ћу да ти погодим и име, јер ви се анђели зовете по позиву вашем, а кад си као анђео мира најлепши дарак Божаји, онда се и не можеш друкче звати, него...
— Шта си застао 2
— Него — Божидарка.
— Погодио си. То мије име. За твоје те нећу питати, јер га знам; ми знамо име сваког човека.
— Из твојих очију видим, како схваташ мир међу људима, рече Милан изамишљено погледа у тог лепог анђела. Ти хоћеш да се изрази у слози, у шали, у весељу, у доброј ћуди, за то избија из твојих очију бескрајно задовољство.
— То је данас, јер је такав дан; али често, врло често ми је поглед суморан, ваљда знаш за што.
— Јер људи не могу свагда у слози. да живе.
— Да, људи; а ни ти ниси бољи.
— Кад сам човек. Па зар могу друкче 2
— Кад би могли сви људи, могао бин ти. Али, не лежи мир само у том, да се људи из међу себе слажу! Је ли теби познат мир, спокојство сопствене душе 2
— Сећам се да је и тога било негда, али давно, доста давно.
— Ето, видиш, ја хоћу, да опет дођеш до тога мира.
— Кад те погледим тако бајну, тако чисту, па онда кад помислим на себе, онда сам уверен да до њега нећу доћи никад, рече Милан и обори главу. Ал' ми реци, пастави одмах за тим, од куда то саучешће с твоје стране према мениг Па онда још и то:за што ме нешто к теби тако силно привлачи, е мислим, да не могу даље без тебе живитиг
Божидарка се мало насмешила.
— Тиси врло радознао, рече на послетку. — Па кад не би хтела рећи, зар ми.
пре свега седи. Ено, на мом маленом ди-.
мелеелнане 8 слиш, да бих онда дошао до душевни мира 2 На — То је мудровање, које ти прашта — У теби је чулотворна моћ; јаје 4 сећам добро. Да си земна кћи, знао бих је протумачити, али овако... | = Доврши, рече Божидарка мирно. | — Овако сам сад већ без наде, > | у њу сам још веровао пре доласка твој Сад знам, да је надина рођена сестра —- | сумња. Да, сумња. Јер ако наду нечим“ позитивним можемо назвати, онда сумњу. још пре нечим негативним. Она хоће да тврди, а ова хоће да пориче. 5 — А ја ћу ти рећи, за што сам баш ја дошла данас к теби, рече Божидарка, | после неке почивке. Знај дакле, то чини _ један дан. а — Један дан!
— Да. Јер на такав дан, на какав си | се ти родио, поклонио ме је Бог овом свету.
— Сад појмим, шта је то: унутрашња, свеза, или бар слутња, јер та је некако у средини из међу наде и сумње. Ох, да ми је, да једном љубим оно, до чега се може доћи!... Ти ћеш живити у успомени мојој... па то, то да ми даде душевнога мира!2 Не, не. Ти ниси анђео мира.
— За што тежиш за оним, до чега се не може доћи, рече Божидарка чисто прекорно. Ја сам оно, што сам рекла да сам; али су над тобом демони јачи него што сам ја. То ме боли, то ме чини суморном. Ја нећу још дуго остати код тебе; из ненада као што сам дошла, тако ћуи отићи.
— Из ненада, из ненада, говорио је Милан полугласно, то је већ ваше средство према нама људима.
— Ја сам хтела само добра да чиним, рече Божидаркаи моју најбољу намеру ево хоћеш да осујетиш.
— Ја да осујетимг! А зар мислиш, да сам ја у стању господарити над собом! И то сад, кад те гледам тако лепу, тако милу! Та мени се чини, као да ме свест
4.
| налушта а опет да ме се држи. Кад те
гледим а мени крвца кипи и ври у жилама, а кад помислим, да ћеш ме оставити, а мени је као да ме оставља цео свет, и ја остајем сам самцит у беекрајној празнини. Реци ми, реци ми молим те, шта то хоће да значе! Да л је то већ врхунац оног непојмљивог а опет за то јасног осећања, што га ми људи називамо...
— Немој да изречеш ту реч, одговори Божидарка нагло и узрујано, јер нам се појмови ту разилазе.
— А за што да је не кажем, говораше Милан а из очију му је севао чудновати жар, та ми људи немамо узвишејег осећања. Та та је реч још једина, која нас везује с вама, и коју сам ја до сад тек Фриволно спомињао, јер нисам веровао у праву битност њену.... Али сад, вад верујем у њу, као год што верујем у све, што је с тобом у свези. Анђелу, анђелу немира мог, ја те љубим, љубим...
Милан се у заносу свом приближио Божидарци и клоне пред њом, незнајући ни шта ради. Божидарка је гледала на Милана; неописана се туга изражавала из лица њеног, она уздахне и кад је Милан тренутак за тим очи своје подигао, није > било више Божидарке близу њега... |
— Шта је то! рече Милан и очи су му лутале по соби. Зар да ми се најле-_ пши санак тако разиђе! Зар у тренутку, кад сам хтео већ и да верујем. па да ми нестане идеала мог, за који сам мислио;