Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

"нови господар,

"то било ванредно необично,

ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

__Ша сад, кад сам последњи пут походио ТРељегина, дође из небуха тај исти ЏШванк мени у собу и паде пи а-ме на колена не рекав ни. речи. ____„Али, Мване, шта то чиниш 2“ „Избавите ме, господине !“ "Да те избавим ! Шта ће то да звачи 2“ Џа онда ми Иван исприча своју невољу. Пре двадесет година дао га је његов први господар, неки Сучић, у замену за неког Теђегиновог мужика. Та измена утињена је пријатељским путем без икаквих ормалности И без икаква уговора. Мужик, што је дату замену за Ивана, умре, а Сучићи су били са свим заборавили на Ивана, те је остао као мужик у Тељегиновој кући; само што се још по придевку „Сучић“ видило, од куд је до-

спео овамо. Али његови господари помреше, а

њихово добро допаде туђинских руку, те тај кога су држали за грозна и свирепа човека, потражи од Тељегина да му врати Ивана, кад је дознао да се овај без законите исправе налази код њега. Ако ТПељегин не би хтео да му врати мужика Ивана, претио му је судом и парницом. А то није била претња тек онако у ветар, јер је он био тајни саветник, па је стога имао знатна уплива у гувернији. Иван се страшно поплаши те се обрати Тељегину. Старац је од срца жалио свога играча, па је предложио "тајном саветнику, да откупи Ивана великим новцем; али тајни саветник није хтео да пристане на ту понуду; он је био Малоруси јако тврдоглав. Није се дакле могло ништа друго учинити, него издати јадног момка опаком тиранину.

„Овде сам одрастао, на ово сам се доовде сам служио, ЛО] сам јео свој рече ми

бро свикнуо, хлеб, па бих ту радо и умро“, Иван.

Лице му 55 вшие било емешљиво, против, изгледало је као да се скаменило.

_А сада да идем томе зликовцу !,.. Нисам ја псето да ме о конопцу "онамо ! Избавите ме, господине; заузмпте се код вашег ујака за мене — сетите се само коко сам вас вазда све забављао...

Мначе ће (бити зло, иначе ће се ствар зло евршити!“

„Шта мислиш тим да кажеш Иване 2“

„Ја ћу убити онога барина. Отићићу к њему, па ћу му овако рећи: барине, пустите ме да се вратим; ако не ћете да ме пустисте, а ви се чувајте — убићу вас !“

Да је чиж или зеба на мах почела говорити, да ме увери, е ће коју другу птиду да убије — не бих се већма зачудио!.. Шта, "тај мали Иван, тај играч и шаљивчина и ве"сељак, тај љубимац дечији. који је готово и сам дете — тај добри и невини створ да може бити убијца! Каква глупост! Нисам ни мало веровао, да говори озбиљски; већ ми је што је изустио

на

"таку реч!

Но иџак сам се обратио Тељегину. Казао сам му шта ми је рекао, па сам га искрено молио, да ма којим начином ту неугодну ствар -лепим изравна. |

„Драги синко“, —- одговори ми старац учинио бих ја то веома радо — али како ћуг

Ја сам томе хохолу“) нудио лепе новце, три стотине рубаља — да, да, поштења ми: три стотине рубаља у готовом новцу! Али он то

није хтео ни да чује. Па шта ћу сад да ра-

дим Ми смо ту ствар били уговорили без

икаквих законских Формалности, по старом · па ето

силом

добром обичају, на веру и поштење.. лапшта се збило! Тај ће обесни

човек

%) Хохолђекика, перчин, Тако зову Малорусе,

воде овамо и.

отети Ивана — он ће то ласно учинити, гувернер је с њиме једно тело и једна душа = он ће нам још и војнике натурити на

| врат! А од војникаме хвата страх! Шре, да

пре, док сам још био млад, бранио бих Ивана, па макар ме шта стало; али сада — гле, како сам опао и изнемогао! Заиста, красна борца !“

| Кад сам последњи пут походио Тељегина, збиља ми се нешто јако постарио ; шта више, и зенице му добиле су неку млечну боју са свим као у новорођенчета — а његов пре: ђашњи самопоуздани осмех, што се виђао око његових усана, претворио се у неко механично усиљено емешење, које се обично виђа и у ену на лицу ослабелих стараца.

Саопштио сам Ивану шта ми је рекао

Тељегин. Дуго је стајао преда мном, па ђутао и дрмао главом.

„Е па, што је коме суђено, од тога не избеже“, — рече он најпосле. „Али ћу одржати своју реч. Сад ми остаје само још једно, да се науживам још ово неколико дана, што ћу поживити. Барине, молим вас, дајге ми коју пару на напојницу.“

Дао сам му нешто мало на напитак. (0: пио се ужасно; а тога је дана тако изврено играо „малу рибу,“ да су девојке и жене све цикале од усхита и радости.

Сутра дан се врати дома, а после три месеца дана — био сам тада у Петрограду — | дознао сам, да је Иван доиста одржао своју реч!

Послали га његовом новом господару. Овај га да звати у своју собу и рече му, да га је одредио за свога кочијаша, да му поверава своје кочије и три коња из БВјетке; и да ће га строго казнити ако буде рђаво поступао с коњима и ако не врши уредно своју службу; „јер ја не знам за шалу“ — завршио је своју претњу.

Иван је саслушао свога господара до краја, па онда паде пред њим на колена, те му рече, да ће све бити као што његова милост заповеда, али да он не може да буде његов слуга.

„Боље ме пустите, ваше благородетво, да на своју руку као сељак радим земљу, вам пјаћам закупнину; или ме дајте у војнике; иначе ће се изродити несрећа.“

Барин се помами.

„Ха, тако ли је, угурсузе! Тако ли смеш да ми збориш! Пре свега знај, да сам ја ексцеленција а не прост племић; а друге, ти ниси више кадар радити земљу, а за војника, си сувише мален; па најпосле, чим се ти усуђујеш да ми претишг Хоћеш ваљда да ми запалиш куђу 2

„Не,

запалити.“

ваша ексцеленција, нећу вам куће „Хоћеш ваљда да ме убијеш, је ли 2“ Иван „ја нисам ваш слуга,“ —- рече најпосле. „Показаћу ја теби“ — дрекну барин си баш доиста мој слуга!“

заћута мало

па

Он да Ивана страшно избити, али поред свега тога одреди га за свога кочијаша и повери му тројку (тропрежна кола.)

Иван бајаги приклони главу, па је све, што је као кочијаш морао радити. ко је заиста био добар кочијаш, на брзо је стекао господареву милост — тим више, што се Иван понашао врло скромно и тихо, па и коњи су му се улепшалимн угојили: постали су „округли као краставци,“ тако да их је било милина видити. Барин је радије узимло њега него друге да га возе, па би му по каткад

"рекао:

„Но, Иване, сећаш ли се још нашег пр-

ми |

па да |

чинио |

А ка- |

| вор

| Филоксере

"Пирану, пошао је

вашњег разговораг Сад су ти ваљда већ изишле дз главе оне лудоријег“ |

Али Иван није никад одговорио на те речи.

Једнога дана — било је око божићних празника — возло се барин с Иваном у варош на саоницама, које су биле застрте ћилимима и

мо уз неко брдо, ком,

ишли су коњи лагано кора-=

саонице као да је хтео нешто да подигне.

Било је веома хладно. Барин се јако умотао и преко ушију натукао боброву шубару. Иван извади секиру испод хаљине, приступи од остраг своме господару, скиде му шубару с главе, па рече: „Петре Петровићу, ја сам ти у напред рекао; твоја је кривица!“ — те му једним ударцем расцепи главу.

које су вукли коњи с прапорцима,. Кад су кола пошла на једном месту оре

а Иван се сиђе са седишта па оде за

Тада заустави коње, метне своме мртвом

господару опет шубару на главу, попне се на седиште, па лојури у варош, и то судницу.

„Ето вам ђенерала“, — рече — „он је мртав; ја сам га убио. Ја сам му то рекао у напред, па сам одржао своју реч. Затворите ме.“

Ивана ухвате, ставе га пред суд, осуде

га на шибање е кнутом и после на изгнанство Сибирију. Веселог играча пи шаљивчину отправише

у“ рудокопње сибирске, где ће га за навек

пестати. Да, и нехотице морамо — премда у дру-. гом смислу — ес Тељегином рећи: „Било је то добро време — али немојмо више говорити о њему!“ "Шревео Сава Петровић.

правце у

)

=> 57

ПИРАЦО ХМ ЊЕГОВЕ САЛИНЕ.

459 ећ неколико је година како се Фи=) локсера, тај опаки непријатељ ви-

нове лозе, угњездила у виноградима около Пирана. · СОплне садове је она тамо већ утаманила и мало је педаља винограда, које је својом посетом поштедила. Аустријска влада је одмах у почет-

ку заразе све употребила, да спасе Пи: рану његове винограде, јер су они за многе тамошње житеље скоро једини из-

привреде. У то пме употребљавана, су у пиранским виноградима сва срества, што се досад препоручиваше против Филоксере, и ако и није зараза са свим утамањена (држи се, да је то немогуће), то је ипак иста знаменито зауздана и виноградарство може ако и у слабијој тери — и на даље да цвета у Пирану и његовој околини.

Да се лично упознам са успехом различитих срестава, која су тамо против употребљавана, решим се да пођем на само лице места. Друштво ми беху неколицина пријатеља, скоро сви Талијани, који су се неко време самном заједно бавили на ц. кр. заводу за баколошке и енолошке огледе у Горици. И сам управитељ тога завода, честити г. Боле, који управља радом против Филоксере у с нама. У том веселом друштву пођох пут Трета, јер Пирано лежи у Истри и мора се из Трета морем путовати да се до њега дође. Ппран70 «