Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

и

Чу. Ре А ЈЕ дај вв ле Сао ЕДИ сними. иљ Гај „У | 6 ма а

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ. —

Била је она и лакоумна, а каткад јен одавревала: а често су наплазиле на њу чудновате мисли. Тако н. пр. није могла да трпи кепеца Јануса; она је себи свагда уображавала, да ће јој он једном из небуха довикнути: „дар ви не знате, ко сам ја 2 Ја сам кнез Бурјетин! Ви ми се морате покорити!“ —__а у тренутцима, кад би је спопала сета, бојала се, да ће јој Јанус кућу запалити.

Меланија Шавловна била је дарежљива као и муж јој, а можда и већма; али никад није поклањала новаца — да не упрља своју нежву руку — него мараме за џеп, минђуше, одећу и врпце; или је дотичном шиљала са свога стола парче колача или печења или чашу вина. О празницима радо је почастила старе жене из села, па их је молила да играју, а она је сама петама ударила такат и наместила се као да ће и она да игра.

Тељегин је знао врло добро, да му је жена глупа; али се чинио већ прве године, од како се оженио, као да верује, да је она језична и да воли радо да се разбацује заједљивим и оштрим речима. Кад би сувише говорила у тартањ, претио би јој обично прстом и рекао јој: „О да злобна мала језика! На оном свету мораће за то патити! Тамо ће тај језик пробости усијаном иглом !“

Меланија Павловна није сетим нашла у-

вређена; на против она је у тим речима осе. ћала као неко тајно задовољење; чинило се као да би рекла: „Но, па нисам ја крива, што сам тако оштроумна !“

Свога је мужа управо обожавала, а за време целога живота била је прави узор брачне верности; па ипак је она имала свој „предмет.“ Беше то неки млад рођак, хусар, који је — као што је она себи уображавала __ због ње пао у двобоју. Но тај исти, по веродостојним изворима, преминуо је од ударца, што га је добио биљарским штапом у главу при некој распри у крзми. У неком потајном чекмеџету чувала је још акварел-сли-

ку свога „предмета“, и Меланија Павловна

заруменила би се свагда стидљиво, кад год би се споменуло име Капитона, — тако се звао њезин „предмет“ — а Тељегин би се намрштио, па би јој прстом попретио и рекао: „Не веруј коњу у пољу ни жени у кући. Хм, чини ми се да је тај Капитон био мали љубавник!“ — Тада би Меланија Павловна љуто скочила па викнула: „Алексије, зар те није срамота! Алексије! Ја сам уверена, да си се тиу својој младости врзао око разних младих женских, па се сад претвараш.“ — „Но, но, Меланијице,“ упао би јој у реч Тељегин е осмехом, „немој се само жестити;

твоја је хаљина бела, али је твоја душа још беља“ — „Да, још беља, Алексије, још беља!“ — „0, тај мали језик; поштења ми,

тај мали језик!“ па би јој миловао руку.

—- одтоворио би Алексије,

(0 „начелима“ Меланије Павловне не вреди говорити, колико ни о начелима њезинога мужа. Међу тим, ипак сам био једном сведок необичног излива осећаја, што их је моја тетка скривала у грудима. Онако узгред споменух у разговору име познатог Шесковског. Меланија Павловна побледе на један пут — побледела је управо као смрт и сва позеленила у лицу покрај свег белила и руменила —- те рече потмулим, посве искреним гласом (што је код ње било веома ретко, јер је говорила обично некако афектираним и врчавим тоном): „Ах, што си то рекао! И још тако касно у вече! Немој више никад да изус“ тиш тога имена!“ Јако сам се томе зачудио. Каква ли је значаја могло имати то име затај невини створе Та она није била кадра не само да учини, што не би било допуштено, него ни

да помисли на тако што... Тај страх, што се показао на њој готово после по столећа, пробудио је у мени особите, не баш врло веселе мисли. ...

Тељегин премину у осамдесетосмој години живота, године 1848. Догађаји те бурне године канда су и њега узрујали. Омрт га је снашла у доста необичним приликама. Из јутра се још осећао добро, ма што већ дуже време није устајао са своје столице. На један пут позове к себи своју жену:

„Драга Меланијо, та ходи овамо !“ г

„Шта ти је Алексије 2“

„Куднуо ми јечас самртни, голубице мо-

|ја — ето, то је.“

„Нека ти милостиви бог буде у помоћи, Алексије! Али, од куд знаш, да ти је куцнуо самртни час 2“

„Од кудг Пре свега, не сме човек од милостивог бога сувише много тражити; па онда: од јутрос посматрам ја своје ноге... та то су са свим туђе ноге! Џа онда моје руке — и то су са свим туђе руке! За тим погледам груди — ни груди нису моје!... То ће да значи, да то тело није више моје. дови попа; али ме најпре метни у постељу, са које неђу више устати,“

Меланија Павловна, ма што се била јако поплашила, ипак је старца сместила у постељу и послала по попа.

Тељегин се исповеди, причести се, узе опроштај од свих домаћих, па задрема. Меланија Павловна седила је код постеље му.

„Алексије!“ — викне она на један пут; — „немој ме плашити, не затварај очију! Где те боли 2“

Старац отвори очи, па погледа у своју жену. само ми је тешко

. = Па пођу-

Нигде ме не боли... кад дишем..

7 . веома тешко. . .

тав мало продужи:

„Меланијице, дошао ми је суђени час... Сећаш ли се... кад смо се венчали... како смо били леп пар људи г2“

„Сећам се,драги Алексије, мој мили друже“

Опет старац ућђута за часак.

„Меланка. .. је ли да ћемо се на оном свету опет видити 2“

„Алексије молићу се милостивом богу да се то збуде.“

И сирота старица бризну у плач.

„Не плачи, драга женице. Благи бог ће нас тамо сигурно подмладити... па ће мо опет бити млађани љубавници !“

„Допста, Алексије, ми ћемо се опет подмладити !“

„Бог је све кадар учинити“ — рече Тељегин. „Он чини чуда... можда ће ти дати и мало памети... но, но, срце моје, само сам се шалио; пружи ми твоју ручицу, да је пољубим.“

„Дај и ти мени твоју.“

И добри стари људи пољубише једно другом руку.

Тељегин се емири, па задрема опет. Меланија Павловна гледала га је нежно, па је од прета сузе, што су јој висиле на трепавицама. Тако прође два сахата.

„Спава лиг“ — прозбори шапатом неки глас.

То је била стара црквењаковица, која је онако лепо знала молити се богу. Дотле се била сакрила за Иринархом, који је као кип стајао непомично на вратима, па је нетренимице гледао у свога господара, што јебио на умору.

„Спава“, — промрмља Меланија Павловна.

Ал из небуха отвори Тељегин очи.

„Моја верна дружбенице у животу“, -—

брисала врхом

промуца он — „драга моја жено, на колен ма бих тисе радо захвалио на љубави и ве ности твојој. . . . али како да устанемг Дај да. те барем благословим!“ |

Меланија Павловна приступи к њему и саже главу... . Али рука, коју је старац већ подигао био, паде немоћно натраг на покривач и за неколико тренутака испустио је Тељегин душу. ... |

Бћери његове и мужеви им стигоше једва на погреб. Оне нису имале деце. Тељегин их није заборавио у својој последњој наредби, ма што их се није сетио на самртном часу. „Моје срце није имало места за њих,“ рече ми једном; а ја сам познавао његову доброту, па сам се чудио тим речима. Тешко је судити спорове међу родитељима и децом. „Велика провала почиње се малом пукотином“ — рече ми Тељегин другом приликом, а имао је на уму своје кћери; — „рана, ма била и две стопе велика, зарасте, ал ишчупај само нокат — па неће више нарастити.“

Држим, да су се кћери стидиле својих _

родитеља, који су им у нечем изгледали чудновати. После четири недеље дана умрла је и Меланија Павловна. Од како јој је муж преминуо, није се ни она дизала са постеље и није се више облачила у свечано рухо. Али кад су је облачили као самртницу, турише нању плаветну хаљину и обесише јој о врат медаљон грофа Орлова — наравно без брилијаната. Кћери су их узеле, изговарајући се, да. хоће тим драгим камењем да украсе оквир од неке слике, али су оне управо узеле тај ади– ђар зарад свога уреса.

То двоје старих људи још су мим сада пред очима као да су живи, и ја их се вазда. живо и топло сећам.

ПЛ. Иван бучић. Кад сам последњи пут походио Тељегина а био сам тада већ ђак — догодило се нешто, што је некако покварило ону џатријар-

халну складност, коју сам себи вазда зами–

шљао у кући Тељегиновој.

Међу домаћом чељади бпо је и неки Иван са придевком „Сучић.“ Био је то са свим мален, живахан човек, кратка носа, коврџасте

косе, смешљива детињска лица и очију касу

миша, Био је велики брбљавац и шаљивчина; разумевао се у свакојаким вештинама, правио је ракете и змајеве од хартије, играо све игре, био је кадар да стоји управо на коњу кад трчи највећим трком, на љуљашци смео се вијнути више него ико у висину, а умео је шта више приказивати и китајске сенке. Ниво није умео децу забављати као он, и он би радо читаве дане проводио с децом. Кад би се почео смејати, сва је кућа оживила: са свих страна захорио би се весео емех. Свису били весели кад је он добре воље. Џеовае су га, али су се ипак емејали.

Иван је умео дивно да игра, „малу рибњу игру.“ Чим би се коло засвирало, стао би мали момчић усред круга, па би се вртио, скакао и ногама лупао; па онда би се из небуха бацио на земљу, те биее трзао и копрцао као риба кад је баце на копно, а при том се тако савијао, да су му пете допирале до врата; по том би опет на један пут скочио — било је то све као да се земља под њиме тресла.

Као што сам већ споменуо, Тељегин је јако волео играње. Често би на један пут

повикнуо: „Хеј, Иване! Ходидер овамо! Хајд' поиграј брзо „малу рибу“ — оштро, живо!“ А

за часак би већ одушевљено гунђао:

нарочито