Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

908

да

„Губала те љубав и вјенчање !<

Мучи Анђа, ништа не говори,

Него Турци коње појахаше, 915 А Алија за се Анђелију,

Јадан Милош пјеше на опанке,

За њим Тодор пјешке пристајаше.

Љуби оца у свезане руке,

Ове му руке сузам поквасио, 220 Ћешио га Милош путујући.

Ђе несреће, ту има и среће,

Бог помага Милош-чобанину.

Кад дођоше води у планину,

Сви с добрије коња одјахаше, 225 Посједаше на зелену траву,

Привезаше за јелу Милоша,

Па дријеше торбе и бисаге,

Поручаше и напојише се.

Анђа шјела на крило Алији, 230 И десном га руком загрлила,

И љуби га међу очи црне,

Але Анђу под грло бијело.

Плачућ' Тодор мајци говорио:

„Дај ми, мајко, кору љеба сува, 235 „Да заложим мога родитеља.“

Али Анђа кучка а не мајка,

Проговори Новљанин-Алији:

» О Алија, и срце и душо,

„Досијеци вучића од вука. 94()

„Вјера моја тако ми помогла! „Ако Тодор до оружја дође,

„Осветиће свог оца Милоша,

„Тебе живо срце укинути,