Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

са сватима по њу, а маљи Грују. Дошла оба, и Грујо одмах хтео да затурш кавгу, но му не дао њен отац од Будима бан, већ им узео јабуке, и ставио на синију, па коју девојка на срећу узме, онај други за зло да не прими, већ да буде девер. Она би волела Грују, али не погоди већ Јованову. Даривају их и пођу. На Дугој Пољани Грујо удари у сватове, и стане их разгонити. Јован дотрчи, и викне му да не чини кавге, али Грујо полети на њ, а Јован га дочека п погуби. Затури се кавга.

(0 јуначе, из горе зелене,

А што ћу ти даље казивати, Пода мном се ђогат поплаштио Код ове ме воде износио. А кад јунак саслуша ријечи, Шроли сузе низ бијело лице, (А то био Старина Новачеј,

па се врати друштву и брату Радивоју, и јави им јаде за Грујицу, те полете п западну у кланце. У томе наиђе Јован са девојком и шебсет сватова „што грдније, а што рањеније“. Новак наређује да не пуцају, док он не опали на. Јована. Кад се Јован ближе примакао,

Новак љуби пушку џевердара: » 0 за Бога, пушко џевердару. „Немој мене ватром преварити, „да очи те ни молити неђу.“ Па му даде огањ, ватру живу. Добра пушка ватру приватила, П Јована добро погодила, Међу токе у прси широке. При Јовану добра срећа била, . Олово га приватити неће.

Све остале пушке запукнуше, Нека, бије, п нека ранива,

Тек ни једна узалуд не пуца. Кад то виђе деспотов Јоване, У ајдуке коња, нагоњаше,