Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

967

Једно јутро Бабић подранио, Оде Бабић гори и планини,

Џа он грлом бијелијем виче: „Бе си, куме, Томићу Мијате, „Да ми кретиш једно чедо мало.“ А то Мијат и слуша и гледа, Па се јави своме милу куму. Руке шире, у лице се љубе, Кум га зове на бијелу кулу,

А са њиме осталу дружину.

А Мијат му поче бесједити : „Што ће, куме, остала дружина, „Нек остану у гору зелену,

„Јер сам ноћас чудан санак снио:

„Ће се десиг у твоје Бабиће, „А на твоју од камена кулу, „Неоткуде ударила муња, „Саломи ми моје златке мале. „Ја се, куме, бојим од Турака.“ Илија му божју вјеру дава, Док његова не полети глава Да Мијату ништа бити неће. Мијат зове мила побратима, Некакога Жеравицу Вида,

Па одоше у Бабиће куму

На Илијну пребијелу кулу.

Ту их Бабић добро дочекао,“ За готову совру засједоше, Илијна је доодила љуба

Милу куму Томићу Мијату, Па га љуби у скути у руку, А прољева сузе низ образе.