Srpski književni glasnik

Г ИЛА. 93

коња, кобила нека је ту, Te одјаши, па га припни овде крај винограда, нека пасе.»

Трудећи се да сакријем колико ме је наредба очева у ствари обрадовала, узех неке сптнице од мајке које сам са собом могао понети на коњу, ујаших гола коња, HM замолих мајку да ми отвори капију.

«Пази се! рече ми мајка затварајући за мном капију.

— Море, остави се богати. Зар сам ја дете!» одговорих, па џарнух коња петом у трбух и одјурих прашњавим сеоским путем, сагињући час по час главу, да ме не дохвати која грана што се од стабла пустила преко плота.

Прођох неколико кућа окружених са мноштво омањих зградица. Пси лајаху кроз плот, па излажаху чак п на пут и лајаху испред коња; но коњ као да беше на то навикао, јер се не трзаше и не презаше од њих, већ само као да нарочито сачека једног повеликог пса, те кад му дође под ногу он га добро лупи. Нададе се ужаено урликање и лавеж од паса, а ја ободох коња, и за час се нађох на отвореном пољу. Донекле ишао сам равницом, а онда окренух уз брдо идући покрај њива засејаних пшеницом, која беше већ прилично зажукла. Роса па шибољикама и високој трави дохваташе ми обућу на ногама. птице цвркутаху у врховима шумарака, ваздух миран, а сунце се полако пење ведрим небом.

У винограду већ беше неколико радника: један остарији човек са женом и два младића, сви оданде из села. И они тек што беху дошли, те се епремаху да отпочну рад. Назвах им Бога и упитах се за здравље, па онда одјаших коња и припех га онде крај винограда да Mace.

Не потраја дуго, а дођоше и остали радници, међу којима беху и две девојке; али она — Гила -— не дођеШто ли то“ Расположење у којем дотле бејах, као да ме сад остави. Ја бејах толико рад њу да видим, да се видим онако изближе ес том девојком која мо причању, Симином, играше прву улогу међу девојкама, и која распитиваше за мене: ја се утврдо надах да ћу је данас видети, а ње нема.