Srpski književni glasnik

94. Српски Књижевни ГЛАСНИК.

«A има ли још који да дође упитах раднике.

— Што питаш 7 Шта ће ти вишег Доста смо ти и ми, одговори ми Стана Којина, доста господеска појава; вита, висока стаса, танких извијених обрва, црних очију, п доста нежног дугуљастог лица; укратко, једна лепа девојка. То ми рече, па саже главу за послом, и — закикота се. Удари у смех и она друга девојка.

Удари ми нека врелина у образе, мора бити да сам поруменио. Зашто тај смех7 Да ли оне не погађају моје мисли7 Осетих још већу врелину у образима.

— Ја се не шалим, већ озбиљно питам, рекох као мало љутито.

— Шта вам је за Бога, те се смејете сад ту ни за шта! рећи ће им једна остарија жена. Човек лепо пита а оне... Има, има, окрете се мени: Злата Маркова и Гпла Марина. Осташе доле у ливади да пласте.

— Како их плашћење нашло сад, кад још није ни роса спала, «приметиће један остарији човек.

«Заиста, то нема смисла;» али не рекох тако зато, што бејах убеђен да сено није још за плашћење, већ поглавито зато што не дођоше овамо, те да једном видим ту Гилу. «Нема емисла,» понових тоном човека који се у тим стварима потпуно разуме.

(Наставиће се).

Б. Б—вић.

ЗУАЗТИЛСТКОТН ОМ. У.

Пошто одмакоемо још једно пола километра, Андреја Ивановић гурну ме лактом и стаде као укоџан.

— Погледај старицу.. ај-ај-ај!

Стазицом, покрај пута, погрбљена, поштацајући се штаком, гамбуља некаква бака. Погрбљена леђа њихају се, клонула глава дркће, а ноге се једва мичу. Бака никако не подизаше очију, него. једнако гледаше у ноге, бројећи корак за кораком свога тешког пута.