Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ. 95

— Мајко, о мајко! — зовну је Андреја Ивановић,

— Шта је, соколе 7

Глас јој одаваше напрезање. Она подиже семрекано лице с потмулим погледом, и не заустављајући се погледа Андреју Ивановића.

— Па како ћеш ти, а7 — чуђаше се мој друг. Мислим да је тешког

— Тешко је, драги, тешко! Најгоре је што ноге не носе — стара сам.

Суза се скотрља из шкиљавог ока Ha пешчану стазицу. Андреја Ивановић чињаше некакве смешне покрете, што беше знак његовог унутарњег узбуђења.

—— Зар може тако бити Та ти нећеш никад стићи.

— Дако мајка Бладичица донесе. Хтела сам да угодим Владичици.... Стара сам... Смрт је тако близу, хоћу да јој угодим. А је ли далеко до Каменке, до преноћишта 2

— Још дванаест километара.

— (x, то је сувише далеко!.. Иди, соколе, иди. Не гледај ти мене стару... Немате ме шта гледати... Баше су ноге хитре, а ја, видиш, посустала, намучила се... Не замајавајте се, пролазите, моји драги...

Ми пођоемо даље и дуго оба ни речи не прозбориемо. Најпосле, зауставивши се, по обичају, одједном, Андреја Ивановић ме дуго гледа прекорно.

— Да ли то она узалуд чини7... Мислите неће се примити 7 Не може бити, лаж!... ;

И ако нисам био намеран да му одговорим, Андреја Ивановић удари јако штапом по једној брези и заопучи путем.

Брзо стигосмо оне три богомољице које задиркиваше пре нијана дружина. Једна не беше млада, а две су младе и по изгледу или мештанке или слушкиње. Све три су брзо шљанале босим ногама. Кад се поравнасмо с њима и оне придадоше ногама кикоћући и шалећи се. Андреја Ивановић, не обраћајући Ha то пажње, корачао је као