Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ. 97

равно — додаде после једног тренутка меланхолично, пре, кад нисам био ожењен п самом ми се милило. Али видиш ли. павалиле на човека ожењена.

— А откуд оне знају да си ти ожењен“

— Знају. А ако нису знале, сад ће знати.

У]

Прошавши село Митино спазиемо гомилу света код Вјазовке. Само један део богомољаца беше ушао у село за иконом, а остали окренули па пречац поред високих млинова да изађу на побочни пут, који води у Каменку. До преноћишта још је остало десет к"лометара.

Кад стигосмо млиновима, литија већ излажаше из села. Зраци сунчева захода трепте на сребру црквених застава; плавичасти облаци гомилају се и збијају по хладном вечерњем небу; шеве падају на њиве, а препеличини гласови благо се разлежу и мешају с певањем хора. Људско гунтурање некако особито благо и хармонично разноси се пољем уз тихи дах дана који се помало гасио.

Пут је оперважен ес обе стране ражју високом као зид. Из Каменке се примичу сељаци у сусрет икони. На једном месту на лазини у житу, види се читава породица: напред старац са старицом, поред њих син момчина а мало подаље — снаша. Две или три дечје главе једва: се виде-из жита. Сунце, иза наших леђа, запада за брдо, а слике сељака лепо се и величанствено оцртавају изнад заталасане ражи.

— Вбог жита излазе пред Владичицу. Ко зна шта може бити“ град, суша, жижак..

— Дивота! — проговара Андреја Ивановић. — И како лепо и елошки певају, браћо моја!

— Ама једна жена тамо... баш лепо изводи.

Одиста један млад, јак женски глас лети с вечерњим ветром изнад поља, блиста као зрак сунчева захода и гаси се негде у чистој висини заједно с тим зрацима.

Баш је тешко ићи. «Богоносци», погнути као да ће