Srpski književni glasnik

ЗА/ШИКОН о М.

| 105 — Две копејке, свега две копејке! Узмите печурака, поштовани! — весело нуди лепа, намођена женскадија. Ја се наместих крај једне тепсије, па позвах и Андреју Ивановића.

— Немојте јести печурке! — рече он намргођен и као наговештавајући нешто.

— А заштог

— То су расколници! — баци преко рамена и

окрете се.

Ја се насмејах, но Андреја Ивановић оде даље без обзира. И збиља код овог лепог, у празничном руху женскиња не могох опазити оне побожне чежње с каквом на другим местима свет дочекује икону. Овде женекиње ћерета, гласно се смеје и зивка пролазнике. Њему је, види се, једина жеља да што заради у овој галами.

Пошто прогутах неколико залогаја бљутаљог јестива, које јако заудара на рђав зејтин, пођох даље. Сишав с омањег обрешка наједанпут наиђох на нов призор. На путу међу расколничким лепотицама, које се шеретски смеју, Андреја Ивановић показиваше нове примере неустрашивости. Са стране пута стоје позната ми већ кола, испрегнути коњи зобљу 300, а газде кола живо се свађају с Андрејом Ивановићем.

— А, на два се коња возите!.. довикује Андреја Ивановић трговачком сину, који, као и јуче, имађаше на глави сељачку качкету. — He вермам ја то што се ти на два коња возиш. Многом сам ја таквом утерао памет у главу...

Он се све ближе примицао своме противнику као il јуче, и обртао му је образ не би лп га ударио. Један од трговчићевих другова — прилика у дугачком капуту и качкети грдно великог сунцобрана — који се једва држи на ногама, спотичући се, заплећући и балансирајући, прави се страшан и једнако налеће на Андреју Ивановића, али свакад далеко одскочи чим га. мало гурне Андрејина. рука, Сељак — кочијаш у црвеној кошуљи и шеширу од зечје длаке, највише се залагао за трговчића, бранио га, п за то га је Андреја Иваповић чешће дохватао за. преп п др-