Srpski književni glasnik

ВА ИКОНОМ. 107

— Па где је ту правда кад вас они нису дирали “7

— Оно јесте, дирали ме нису... Али мени је нарав таква. Он ми се ту пред женскадијом рашепурио, па требаше да му мало пократим рукаве. Да памти, па да не буде безобразан!.. |

— КЕ, па добро — рекох смејући се, — али шта ти је сметао шешир“

— Шешир“ Питат ли за онај што беше на Јемелки, за онај трговачки 7

— Јесте!

Очи Андреје Ивановића још севаху од узбуђења.

-— Не треба да Јемалка носи онај шељлљр — рече OH одесечно и као човек потпуно уверен. -— Шешир, шешир!... Он је сељак и треба да носи качкету... Бога ми ви којешта говорите!.. — од једанпут се наљути на ме

Апдреја Ивановић и закорача брже.

> X А.

Ближе Оранкама све је шумовитије. Већ емо прошли градљике на манастирском имању, и варакамо се између дрвећа куда нас воде ћудљиве вијуге шумске путање. Најпосле ето се распупило младо храшће и кленови, ржана се њива пружила до саме ивице гаја, и пред нама се отвара лазина обухваћена са три стране шумом. Преко ражи виде се чађаве манастирске колебе, дрвена ограда, мрколасто дрвеће у манастиркој градини п кубета цркава, која се беласају кроз зелено грање. То и јесте циљ нашег благочестивог пута — «манастир на ораном пољу», како су га звали у старо време.

Пошто је икона изостала, а сем тога и ми на пречац ишли, остајало је још доста до њеног дочека. У низу с краја нађосмо још незаузету колебу, и одмах поискасмо чај. Андреја Ивановић, поштујући обичаје, оде прво у купало, а ја се, пошто утолих жеђ, прућих по рогозној простирци и од тешка умора брзо заспах. До мене допире брујање звона, која позивају у сусрет икони, видим Андреју Ивановића окупана и поцрвенела, чујем како ме