Srpski književni glasnik

108 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. кори да сам малодушан, и како га наша домаћица моли да ме остави на миру.

— Не, не, то не може тако! — ушепртљио мој сапутник. — Толико прошао, па зар ВБладичицу сад да не дочека 7... Остави, дићићу ја њега.

Нема сумње да би ме дигао на који било, мање више, груб начин, да га звоњење, певање, граја и шапат светине не опомену да због мене може врло лако и сам пропустити и неизаћи у сусрет икони. Он. испусти моју руку и истрча из колебе. У мојим ушима још неко време брујаше прекорно звона, па и то премапу, утиша се, п ја ништа више не чујах до јаку кишу. како шиба о кров слабе дрвене колебе, неколико капи, које се отискоше с прокислог тавана и падоше ми право на образе, разагнаше страшни дремеж.

Киша је преманула. Супце читавим сепопом златна зрака завирује ми кроз прозоре. Наоколо је тишина и мени се чини да је оно тешко путовање, свађа и бој Андреје Ивановића у путу, сви догађаји тога дана, било пре читава двадесет четири сата. С тешком муком навукох чизме, и изиђох па двор.

На нашој «страни» било је тихо и све мирно. Само где-где тумарају уморни богомољци, жене седе на банцима, а понегде се кроз отворене прозоре виђају групе за чајем. Већина се одмара или је у цркви, пошто вчерње још није свршено. Преко урвине на другој «страни» кретање је живље. Тамо су разапети шатори и подиснути хладњаци своског вашара. Уплашени кишом трговци Il трговкиње сад опет намештају своју мало покислу робу. Ту има п хлебарница с белим хлебом, водњикарница с водњиком од крушака — чаша за копеојку, бакалница с разним колачима. Убоге старице пролезе и пружају чанчиће «Христа ради». У крчми. је граја; на пољу се сретају гомиле света, разговарају, састају се и разилазе Беле кошуље мордвинских жена промичу између руских сицева и пртењача.

Кроз отворене манастиреке вратнице видим црквену