Srpski književni glasnik

д СРпски Књижевни ГлАСнНИК.

Срце му се стеже кад у првом реду виде Матију Танфару са црном капицом и две кћери његове са црним повезачицама. Заболе га јаче што га једна од њих познаде и рече: «Ено солдата! А, то је Јурета тете Луце!..»

То беше Паве Танфара, средња сестра Маричина, много налик на њу.

Пошто су сви забављени били купљењем алата и исвлачењем магараца, мало ко сврати пажњу на њега; али он летимично преброја све Грме, Лукешиће, Јаране, Танфаре, Пребанде и Јураге, и сву њихову чељад и сав њихов подмладак, те му дође, да гласно зајаока и нариче: «A ди си, најлипши цвиту крапљански, Марице Танфарице! А ди је тебе из башћине, да чујем сребри гласић твој, да видим вити стас твој, и оне црне очи, и оно било лице!»

Марко Лукешић везивао је гајету, кад му син стаде иза леђа. «Стари», сух, чврст човек од четрдесет и пет година, вукао је за оглав њихова магарца Рижана, а Миш га је гурао у сапи. Узалуд је Јоји понављала: «Доша је наш Јурета, ево га», њих двојица не оеврнуше се, докле Рижан под бременом не искочи на обалу. Тада Миш, живолазан младићак од шеснаест година, загрли брата и једва се раздвоји. А Марко само се рукова с Јуретом и пружи му земљану лушицу, рекавши:

— Еј, по бога, импровижада! А како сиг

— А добро сам, ћа. Одговори Јурета збијајући лушицу... А Миш је нареста 7

— А ка зла трава!... вели стари, па запаљеном кресавицом најпре осветли лице Јуретино па припали. Пошто одби неколико димова, стави руку на раме Јуретино:

— А канда си пуно патија“

— А зашто, ћаг

— A зато што си пуно блид и очи су ти црљене! А мени је река мали Јурага, који је приј шест недиља приј тебе доша из марине (поморске војске), да си ка ружа!

— Па нисам пуно здрав од јучер!

Почеше пролазити мимо њих сељани, те и кроз мрак његово мрнареко одело привлачаше погледе. Зачуше се