Srpski književni glasnik

~

ПОВАРЕТА.

узвици и питања: «А је ли то твој Јуретаг.. А је ли то наш Јурета“ О-ла, Јури!»

Иначе не беше обичај Марков, да се тиска путањом. То је знао и стари Рижан, те кад се гомила удаљи, он пође сам.

Јоји и Миш узеше брата за руке а ћа, грицкајући камчић, поче сину причати о летини, о радовима, о трошковима и о свакој ситници те врсте, која се десила за двадесет и пет месеца његова одсуства.

Луца их дочека пред кућом. На клупи беше велики земљани умиваоник и убруси. Деца одведоше Рижана, да га растоваре и сместе. Марко брзо свуче гуњ, грудњак и кошуљу, те наклони над умиваоником свој црни труп на коме се истицаху сва ребра и пршљени у ртењачи Он опра сапуном у једној води руке, у другој лице, у трећој врат. Кад му још жена испра п обриса леђа, он утрча у кућу, да пресвуче чисто рубље. То исто уради и Миш, кога је Јоји трљала по плећима.

На столу беше: здела зеља, зделица пржене рибе. сомун јечмена хлеба и врч беванде (разводњена вина).

Луца узе с ногу Исусових двоје бројанице, те једне даде домаћину. Све петоро наврсташе се пред ликом. Домаћица изрече сама: «У име оца, и сина и духа светога Дменњ», па сви у један глас зачатише оченаш, па здравомарија, и остале молитве које чине розарије. То је трајало од прилике четврт часа.

Два пута толико трајаше вечера. Нико речи не проговори; Луца гуркаше Јурета, који је покушао да неколико залогаја стави у уста. Марко је дуго жватао сваки залогај, наслањајући уморну главу на длан. Тек кад се први пут маши врча, погледа бистро Јурету, па онда жену па, пошто се напи, рече:

— Еј, по бога, што се процидија и профинија овај наш! Ка госпојица! А, чекај ти, док уклопимо мотику у шаке!

Сви се обредише из истог врча, па на миг материн деца отидоше на горњи бој, на епавање.