Srpski književni glasnik

17 СРПСКИ КњижеВии ГлАСНИК.

— Господине, да не идете до Оранакаг — пита ме, вукући за рукав, некаква бака.

— До Оранака, стара. |

— Владичици... свећицу за мене грешну. — И жилава рука пружа ми петак.

— И од мене узмите, господине.

— И од мене.

Ја примам те аманете, и мећем их у џеп засебно.

У близини, на самом путу, чита се опроштајна молитва. Овде се почиње свет одвајати. Штитови, шешири са цвећем, кицошки мушки шешири, све се то одваја, и нагиње вароши. Риђи сељачки гуњеви, торбице, опанци, црвени сарафани сеоских младунаца, по који мештански сиц, без повезача, — све то љуљну напред путем. Око пута стоје просјаци и пружају руке за милостињу. Ћакнути Митко стоји на једном обрешку и командује војничке команде; некакав дугоња манитаљ маше то'агом, брбља нешто и поскакује за гомилом. Џозвекујући звонцима, с тешком муком мигоље се кроза светину троја или четвора кола, у којима седе калуђерице задовољна лика.

· — Новац носе у манастир, — рече неко из околине.

После неколико тренутака, кад изађоше на шире место, кочијаши потегоше вођицама, звонца зазвечаше, кола јурнуше, излетеше на брдо и замакоше.

Пред нама је блага, лепа узбрдица. Као широка лента, оперважен са четири реда старих гранатих бреза, прућио се пред нама пут, шарен жив, начичкан народом...

На половини узбрдице деси се застанак. Журно, идући преко поља на пречац, из ближњег села изађе на пут гомилица сељака и стаде у врету да пресретне икону... Око те гомилице поче одмах да се савија свет, и ковитла преграђени ток људеког потока.

Ми побрзасмо, и што ближе све боље чујемо страшно хуктање. Млад женски глас, час безуман, час жалостив, час патнички и молећиви, разлеже се наоколо, а из задњих редова, који се све ближе примитчу, хита му на сусрет величанствено певање тропара.