Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ. 15

— Хукће..— рече Андреја Ивановић. — Хуктача.. штетна... Довели да се преко ње пренесе икона, — живо разговарају у гомили.

— Док до Митина стигнемо, извешће десет комада — додаде равнодушно некакав постар мештанин.

— Мажење, кажу! — добацује Андреја Ивановић.

— Мажење и јесте... Ваљало би добро научити памети...

— Научити7 — гакоено прихвати некаква грлата жена. — Шта је она крива7 Од вашега учења многа ће почети да хукће...

— Причај ти'.. Нађу се такве две свраке, па једна другу пита: «Да ли ћеш данас, Анисијо, хуктати или не7 -—— Не, не могу, влажно је! — Онда буди мукајет да ми колачи не прегоре, да ја мало похукћем...»

У гомили се разлеже смех.

— А ти си то својим ушима слушао, или каког заступају болесницу увређене жене.

Око хуктаче стали мирно и тужно њени сељани, а родбина држи испод руку ову младу жену. Гомила једнако придолази.. Оштар врисак, по кад кад обично течно запевање смењује се јаупима и страшним вапајем.. Танак облак прашине, прорешетан сунчаним зракама, вија се изнад бреза... Потмула јека као од проваљене бране, одмерени тапат десетине хиљада света и певање клира, које целу ову вреву спаја у један моћан покрет, — све се то примиче, израста, обујима п носи собом, док напред. |косећи општој хармонији, превија се некакав жалостан, паћенички, непокорни створ, застрашен, сломљен...

Мене обузима туга. Андреја Ивановић се мргоди. Стали емо у густој гомили са стране џута и гледамо како мимо нас, као река стиенута обалама, пролазн величанствено, лагано збијена гомила, која је већ давно ваобишла и захватила гомилицу са хуктачом, која се једнако превија, отима, трза, бацака...

Икона је близу... Оштар, нечовечански врисак заглуши за тренут певање хора...